Milanovići se odrekli instant komfora i našli mir u Kisaču

Obično čujemo da su mladi seoski dom zamenili metropolama idući “trbuhom za kruhom”, a retka su pojava gradska deca koja žele da se odreknu tog komfora i nađu mir u duši, što dalje od urbane košnice života. Ekipa “Dnevnika” imala je priliku da upozna Milanoviće: Rodoljuba, Minju i njihovu petogodišnju ćerkicu Milicu, porodicu koja je nakon 35 godina donela odluku da proda stan u Novom Sadu i započne idiličan seoski život u Kisaču. Najviše zarad zdravog odrastanja njihove Milice, ali i budućih naraštaja koji su u planu.

- U Novom Sadu sam se rodio, odrastao, školovao se i momčio, pa se oženio i stvorio porodicu – počinje priču naš domaćin Rodoljub Milanović zvani Rođa. - Živeli smo u  Ulici Pariske komune, u malom stanu, a život u gradu je postajao sve teži. Dođeš kući s posla, tražiš parking prvo 100 godina, pa kada ga konačno nađeš, uvek je u najavi neka nova katastrofa. Sve je manje prostora za decu i njihovu igru, prevelika je gužva, a svi su uglavnom nervozni i uvek u nekom jurišu. Pa i kad nisi nervozan, unervoziš, jer se probijaš kroz nezadovoljstvo koje isijava iz ljudi. Posle 35 godina smo shvatili da ovo više ne ide, treba nam prostora da prodišemo i tišine da se naslušamo. Tako smo došli do rešenja da prodamo stan i pobegnemo na selo.

To su i uradili. Vrlo brzo su uspeli da prodaju stan, a ni potražnja za kućom nije dugo trajala.

- Pretresli smo mnogo oglasa i obišli sve i svašta što se nudi i na kraju je ovo kuća u koju smo se odmah zaljubili – priseća se Rođa tih trenutaka. – U januaru smo se uselili, adaptirali je i započeli nove avanture. Nisam baš tražio ovoliki prostor i moram priznati da je u početku bilo zastrašujuće. „Umirao„ sam u početku dok sam kosio travu, a sada mi je kosilica glavna stvar. Mada su i ove suše napravile pustinju, pa nisi ni imao šta da zalivaš, sve je bilo spaljeno.

Dvorište im je najverniji prijatelj,s obzirom na to da je veliko i odvojeno je u dva dela. Sa kapije se vidi prvi prostor od 700 kvadratnih metara koji je pripremljen za druženje. Travnati tepih zauzima veći deo sa  trambolinom za decu, a leti se postavi i bazen. Šta je kuća bez letnje kuhinje i dvorišne česme, taman da se speru ruke. Preko puta dugačak drveni sto sa klupama, prostor rezervisan za uživanje i prijatelje. Kapija odvaja drugi deo dvorišta od 1.600 kvadratnih metara i otkriva raj prirode. Stablo do stabla različitih biljaka, baštica i sloboda.

- Mi smo seljaci iz grada, ne znamo ništa i polako smo počeli da učimo o seoskom načinu života, te smo tako ovu godinu proglasili pilot projektom – nasmejano će Rodoljub. - Učimo o sadnji kultura i plodoredu, šta se sme, a šta ne sme zajedno saditi, kako funkcioniše prskanje biljaka i slično. Tako smo videli da kupus prosto moramo da prskamo, jer nam je sav bio pojeden, dok su nam krastavac, paradajz i krompir ispali dobri, i bez prskanja – tvrdi naš sagovornik, pohvalivši nam se da je i zemlja prve klase. – Saznali smo da ne možemo saditi paradajz dogodine na isto mesto, pa je sreća da imamo veliko dvorište. Tikvice su dobro prošle, a ljute papričice nisu htele ove godine. Izniknu, ali ubrzo nešto počne da ih tamani, pa istražujemo sada kako to da saniramo. Nisam inače ni patku smeo da uzmem u ruku, kad si iz grada i nemaš kontakt sa takvim pernatim životinjama, onda ti je i to problem. Ali sam sada i taj strah prevazišao, jer nam je nedavno komšija poklonio dve patke, mužjaka i ženku za ćerkicu Milicu.

Od sela do grada 25 minuta

Kako svedoči Rodoljub Milanović, put od sela ka gradu i nije neka velika problematika, ako se uzme u obzir i činjenica da su u gradu pojedine ulice zatvorene, te su gužve sa svih strana i svima treba više vremena da stignu na odredište. Oni su iz Kisača prvo išli kroz Rumenku do Novog Sada, ali su ubrzo shvatili da ne idu tim putem, jer se često dese saobraćajni udesi, baš zato što uvek svi negde jure. Tako su istraživali i našli malo dalji put kroz Čenej, ali ih zato ne boli glava. Tako im sada treba do grada oko 25 minuta.

Rođa kaže da ga čeka i posao oko voćki, treba ih orezivati, a komšija mu je pokazao kako se to radi. Rekao mu je da može i grožđe da oreže ako hoće da ima plod, a ako ne, onda ne smeta da bude tako razgranato. Taman dodatni hlad da im obezbedi.

- Od voćki najviše imamo šljiva, zatim par krušaka, jabuku, par bresaka i tri oraha – zadovoljno će naš domaćin iz Kisača. -  U dvorištu je i dunja. Uzeću i sedamdesetak pilića, pa ćemo imati jaja i videćemo, to može da bude neki dodatni prihod. Planiram da kupim i kazan dogodine, pa da pečem rakiju. Sad smo žena i ja prvi put probali, da nam ne propadnu šljive, a malo smo i pekmeza napravili. U planu su bile i gomboce, ali sam slučajno te šljive ubacio u kazan, te smo bez njih ostali. Ispekli smo 30 litara rakije, a ljudi kažu da je za prvi put odlična.

Moramo priznati da smo se na licu mesta uverili da je domaćinova rakija zaista dobro ispala, dok nam je mala Milica objašnjavala šta se njoj najviše sviđa na selu.

- Lepše mi je ovde, imam „veeeeeliko„ dvorište, kucu, mamu macu i troje mačića – veselo će Milica, trčkajući sa svojim četvoronožnim prijateljima. - Volim ih sve jednako. Najviše volim da se igram u dvorištu, pomažem tati i zalivam baštu i voćke. Iz bašte smo jedno veče izvadili krompir i obrali paradajz, pa smo napravili pomfrit, a od paradajza sos. Baš sam se slatko najela, kad znam da su to plodovi iz naše bašte.

Sve su, kaže, na brzinu otkrivali. Kada čovek radi, nema vremena previše da istražuje. Jedno je sigurno: nijednog momenta se nisu pokajali što su učinili taj korak.

I. Bakmaz