Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

Стара занимања важна за креативност и способност младих људи

14.08.2022. 14:16 14:17
Пише:
Фото: Приватна архива

Замислимо распон од стотину и више година током којих се драстично мењао начин живота, не само код нас већ и у целом свету.

Ратови, били врући или хладни, наводили су људски род да преживљавају како знају и умеју. Различите културе покушавале су временом да се очувају и да себи својствене обрасце не предају другом, надолазећем, које не мари за традицију. Међутим, технологије, интернет, 21. век, па отуђеност, слављење неморала, пад система вредности, покоја пандемија и још много тога учинили су да малтене сви почињу да личе једни на друге, али не као срећне породице код Толстоја, већ као објекти који само вешто прикривају своју несрећу.

Замислимо и послове који су били неопходни за опстанак становништва и како је изгледао сваки дан у центру неке варошице. Најпре можемо да уочимо да је све врвело од занатлија и занатских радионица смештених на правом месту, успут, само да се нешто оправи, поправи или направи.

Време није стало, али за „часовничара“ можда јесте. Присутан је он у већим градовима и мањим локалима где дочекује упорне кориснике који поред дигиталног желе да носе механички сат. Око руке је увек лепо имати леп украс, а још ако желимо да функционише како треба можемо да свратимо код све мање популарног „sajyijе“, који осим традиционалног сата одавно уме да поправи и yеpnе, ручне, стоне и зидне, да им промени батерије, или да измени било који други детаљ који изискује ситан алат.

Са тканином је вешт и „табаџија“ чији је допринос друштву у прошлости био да омекша вунену тканину која је најчешће „оштра“, а тек после његовог третмана са удараљком она је спремна за даљу употребу

У замишљеној занатској улици, могли бисмо пронаћи и „ковача“, снажног ударника коме смо раније могли препустити значајну улогу у поткивању коња и волова јер су управо они правили потковице. И још много тога, пољопривредне алатке, као што су мотика и ашов, потом ножеве, секире и ексере. Данас је њихова улога сведена на минимум, па тако праве углавном декоративне предмете.

Свако је ковач своје среће, а ко други доноси срећу но „oyačar“. Или нема потребе да је доноси, јер је живот у градским срединама знатно олакшан, те се људи готово не греју преко пећи на дрва или угаљ. У сваком случају, ако сретнете једног од њих, ваљало би се ухватити за дугме (шта ако га нема!) па да нас Бог погледа, кад смо ми већ погледали у „oyačara“, или „димничара“.

Ту је и „берберин“, у замишљеној занатској улици, који се полако враћа на старе стазе, односно, у модерне локале у стварним улицама. Иако овај занат можемо да поредимо са „фризером“, који и јесте синоним берберима, требало би уочавати и разлике пре него што дамо коначни суд. Раније је „берберин“, осим косе, уређивао бркове и браду, док савремени брица само шишне са стране машиницом или пак маказама ако баш имаш времена.

Кад смо код косе, вреди се подсетити још једног старог заната. „Власуљар“, такође није у потпуности изгубио улогу попут „берберина“. Тражен је и даље у позоришту и на филму, па је један од важнијих чинилаца приликом креирања костимографије. С друге стране, занат „чешљара“, који је вековима правио разне врсте чешљева ручним радом, одавно је заменила индустријска производња па се тако ови предмети праве од пластичног или неког другог вештачког материјала.

 „Ћурчија“ је раније правио одевне предмете од извраћене јагњеће коже, чувене кожухе или гуњеве који нису имали баш пријатан мирис. „Ћилимар“ је нешто познатији занат, јер сигурно у многим домовима (поготово у Пироту) можемо да пронађемо специфичну шарену тканину како украшава зид или је прострта по поду. Са тканином је вешт и „tabayija“ чији је допринос друштву у прошлости био да омекша вунену тканину која је најчешће „оштра“, а тек после његовог третмана са удараљком она је спремна за даљу употребу.

Вино и ракија, и данас се држе у бачвама. Сада се оне праве и од металног, па и пластичног материјала, што је утицало да занат „бачвара“ постане реткост. Ипак, дрвена бурад најквалитетнији су чувари алкохолних пића. Дрветом се занимао и „дуборезац“, занатлија у нестајању, а када бисмо га пронашли у замишљеној занатској улици, тражили бисмо му да нам уреди мало намештај. Својим уметничким методама, некада је (али и сада) „дуборезац“ ручним радом успевао да уклеше најлепше мотиве на дрвеним подлогама, од најмањих предмета па до највећих комада намештаја.

На нашем подсетнику старих заната не би требало занемарити још нека занимања, као што је „филигрански“ занатлија, који је задужен за фину обраду метала (злата, сребра, па и бакра), потом „sodayija“ који је производио воду обогаћену угљен-диоксидом, тзв. соду-воду, па „skеlеyija“ чији је задатак да специјалним пловилом превезе путнике с једне на другу обалу реке, као и „дактилограф“, занатлија који је своју експанзију доживљавао у 20. веку, али појавом компјутера у истом веку је доживео и својеврсни пад.

Многи и многи занати скренуће нам пажњу у неком тренутку. Већина од набројаних старих занимања морала је да нас заинтересује бар једном у животу, нарочито уколико посматрамо мајстора свог заната или ако нам се јако допадне резултат његовог рада. Прилично нам је јасно да је развој индустрије онемогућио старим вештинама да занатлији (а и држави) доноси приходе, па је тако неизоставно и да је квалитет серијски произведене робе знатно слабији од, рецимо, ручно прављене ципеле. Ако пратимо стару пословицу да „без алата нема ни заната“, мораћемо боље да се потрудимо да не заборавимо поменута (и непоменута) занимања, јер од нечега треба правити „алат“ у будућности.

Александар Чегар

 

Пише:
Пошаљите коментар