Stara zanimanja važna za kreativnost i sposobnost mladih ljudi

Ratovi, bili vrući ili hladni, navodili su ljudski rod da preživljavaju kako znaju i umeju. Različite kulture pokušavale su vremenom da se očuvaju i da sebi svojstvene obrasce ne predaju drugom, nadolazećem, koje ne mari za tradiciju. Međutim, tehnologije, internet, 21. vek, pa otuđenost, slavljenje nemorala, pad sistema vrednosti, pokoja pandemija i još mnogo toga učinili su da maltene svi počinju da liče jedni na druge, ali ne kao srećne porodice kod Tolstoja, već kao objekti koji samo vešto prikrivaju svoju nesreću.

Zamislimo i poslove koji su bili neophodni za opstanak stanovništva i kako je izgledao svaki dan u centru neke varošice. Najpre možemo da uočimo da je sve vrvelo od zanatlija i zanatskih radionica smeštenih na pravom mestu, usput, samo da se nešto opravi, popravi ili napravi.

Vreme nije stalo, ali za „časovničara“ možda jeste. Prisutan je on u većim gradovima i manjim lokalima gde dočekuje uporne korisnike koji pored digitalnog žele da nose mehanički sat. Oko ruke je uvek lepo imati lep ukras, a još ako želimo da funkcioniše kako treba možemo da svratimo kod sve manje popularnog „sajyije“, koji osim tradicionalnog sata odavno ume da popravi i yepne, ručne, stone i zidne, da im promeni baterije, ili da izmeni bilo koji drugi detalj koji iziskuje sitan alat.

U zamišljenoj zanatskoj ulici, mogli bismo pronaći i „kovača“, snažnog udarnika kome smo ranije mogli prepustiti značajnu ulogu u potkivanju konja i volova jer su upravo oni pravili potkovice. I još mnogo toga, poljoprivredne alatke, kao što su motika i ašov, potom noževe, sekire i eksere. Danas je njihova uloga svedena na minimum, pa tako prave uglavnom dekorativne predmete.

Svako je kovač svoje sreće, a ko drugi donosi sreću no „oyačar“. Ili nema potrebe da je donosi, jer je život u gradskim sredinama znatno olakšan, te se ljudi gotovo ne greju preko peći na drva ili ugalj. U svakom slučaju, ako sretnete jednog od njih, valjalo bi se uhvatiti za dugme (šta ako ga nema!) pa da nas Bog pogleda, kad smo mi već pogledali u „oyačara“, ili „dimničara“.

Tu je i „berberin“, u zamišljenoj zanatskoj ulici, koji se polako vraća na stare staze, odnosno, u moderne lokale u stvarnim ulicama. Iako ovaj zanat možemo da poredimo sa „frizerom“, koji i jeste sinonim berberima, trebalo bi uočavati i razlike pre nego što damo konačni sud. Ranije je „berberin“, osim kose, uređivao brkove i bradu, dok savremeni brica samo šišne sa strane mašinicom ili pak makazama ako baš imaš vremena.

Kad smo kod kose, vredi se podsetiti još jednog starog zanata. „Vlasuljar“, takođe nije u potpunosti izgubio ulogu poput „berberina“. Tražen je i dalje u pozorištu i na filmu, pa je jedan od važnijih činilaca prilikom kreiranja kostimografije. S druge strane, zanat „češljara“, koji je vekovima pravio razne vrste češljeva ručnim radom, odavno je zamenila industrijska proizvodnja pa se tako ovi predmeti prave od plastičnog ili nekog drugog veštačkog materijala.

 „Ćurčija“ je ranije pravio odevne predmete od izvraćene jagnjeće kože, čuvene kožuhe ili gunjeve koji nisu imali baš prijatan miris. „Ćilimar“ je nešto poznatiji zanat, jer sigurno u mnogim domovima (pogotovo u Pirotu) možemo da pronađemo specifičnu šarenu tkaninu kako ukrašava zid ili je prostrta po podu. Sa tkaninom je vešt i „tabayija“ čiji je doprinos društvu u prošlosti bio da omekša vunenu tkaninu koja je najčešće „oštra“, a tek posle njegovog tretmana sa udaraljkom ona je spremna za dalju upotrebu.

Vino i rakija, i danas se drže u bačvama. Sada se one prave i od metalnog, pa i plastičnog materijala, što je uticalo da zanat „bačvara“ postane retkost. Ipak, drvena burad najkvalitetniji su čuvari alkoholnih pića. Drvetom se zanimao i „duborezac“, zanatlija u nestajanju, a kada bismo ga pronašli u zamišljenoj zanatskoj ulici, tražili bismo mu da nam uredi malo nameštaj. Svojim umetničkim metodama, nekada je (ali i sada) „duborezac“ ručnim radom uspevao da ukleše najlepše motive na drvenim podlogama, od najmanjih predmeta pa do najvećih komada nameštaja.

Na našem podsetniku starih zanata ne bi trebalo zanemariti još neka zanimanja, kao što je „filigranski“ zanatlija, koji je zadužen za finu obradu metala (zlata, srebra, pa i bakra), potom „sodayija“ koji je proizvodio vodu obogaćenu ugljen-dioksidom, tzv. sodu-vodu, pa „skeleyija“ čiji je zadatak da specijalnim plovilom preveze putnike s jedne na drugu obalu reke, kao i „daktilograf“, zanatlija koji je svoju ekspanziju doživljavao u 20. veku, ali pojavom kompjutera u istom veku je doživeo i svojevrsni pad.

Mnogi i mnogi zanati skrenuće nam pažnju u nekom trenutku. Većina od nabrojanih starih zanimanja morala je da nas zainteresuje bar jednom u životu, naročito ukoliko posmatramo majstora svog zanata ili ako nam se jako dopadne rezultat njegovog rada. Prilično nam je jasno da je razvoj industrije onemogućio starim veštinama da zanatliji (a i državi) donosi prihode, pa je tako neizostavno i da je kvalitet serijski proizvedene robe znatno slabiji od, recimo, ručno pravljene cipele. Ako pratimo staru poslovicu da „bez alata nema ni zanata“, moraćemo bolje da se potrudimo da ne zaboravimo pomenuta (i nepomenuta) zanimanja, jer od nečega treba praviti „alat“ u budućnosti.

Aleksandar Čegar