„Дневник” у Идвору, селу кроз које се не пролази

Али, ето, чудни су наши путеви, па су нас тако једног врелог, али баш врелог, августовског дана навели и до Идвора, одакле вам преносимо утиске, разговоре и кадрове које смо чули и затекли током кратке посете.

Осим што нас по уласку у село дочекују махом празне, напуштене или полуоронуле куће, потом калдрма од гранитне коцке, бројна гнезда на бандерама са покојом породицом рода, онда родна кућа Михајла Пупина, па осмолетка која по овом научнику носи име, једина кафана прекопута, уређени ватрогасни дом, црква Благовести Пресвете Богородице испред које је направљена чесма са исправном пијаћом водом, а онда, у дубини парка од липа, четинара и бројних споменика, с једне стране величанствени Народни дом Михајла Пупина са модернијим Домом културе, а с друге прва основна школа у Идвору која представља својеврсни Музеј (такође поменутог идворског великана). И све то у необичном миру и тишини, спокоју којим се не може похвалити свако село, ма колико да је (депресивно) банатско! А знате ли шта нас је још дочекало? Не бисте веровали, али у Идвору је, по нашем доласку, успела и струја да нестане!

- Да, слабија је трафо-станица у Перлезу на коју смо прикључени, па у летњем периоду се догађа да нам нестаје струја, а кажу да су и птице узрок јер ударају у жице - објашњава нам председник Савета Месне заједнице Идвор и директор Дома културе Светислав Закић, на шта се мрштимо, а још више кад нам каже како се то дешава и кад роде у Сремској Митровици ударе о неке жице. - Да ли је то тако, не знам, нисам стручан, али тако кажу. Но, два су основна вишедеценијска проблема овде: струја и вода. Од Уздина су направљене бандере како бисмо се повезали на њих и имамо усмено обећање да ће се то реализовати, али чињеница је да је потребно да се направи јача трафо-станица, то је предлог ЕПС-а. Што се тиче воде, Идвор, од кад је уведен водовод седамдесетих, никад није имао исправну воду за пиће. Кад су пре шест година копани бунари до 207 метара ради испитивања, мислило се да се сонда за бушење покварила, али се испоставило да је све сама глина. Тако да, циглану можемо да имамо добру, али воду никад. И сад се ради на томе да се направи мини постројење за прераду воде, не знамо кад ће бити, корона је све пореметила.

Али, хајде да се вратимо на оно што је позитивно у Идвору... Иако је деценијама тренд да годишње умре двадесетак људи више него што се деце роди, 2022. година ће остати запамћена као прекретница, јер је матичар први пут од 1986. уписао скоро дупло више рођених нег’ умрлих. Ипак, у овом сеоцету преспава око 750 душа, док основну школу похађа око 80 деце.

- Тачно је да имамо много празних кућа, али Идвор прати судбину свих села. Смањујемо се, практично се нико не враћа, али почеле су да се продају куће, јер има и најава да ће се градити аутопут близу Идвора и петља ће нам бити јако близу, тако да ће, како волимо да кажемо у шали, Београд постати предграђе Идвора. Долазе нам људи из иностранства, а како су скочиле цене, лепо уређена кућа се може наћи за 32.000 евра - прича Закић, пребацујући се на другу тему, много значајнију за житеље Идвора, а то је „Банатска бостанијада” која је прошлог викенда одржана по 12. пут. - Оно по чему смо још познати јесте брендирана идворска лубеница, јер, како сви кажу, наша је најбоља. Заиста, имамо веома квалитетне, слатке и здравствено исправне лубенице, јер је у идворском атару веома квалитетна земља. Сад на „Бостанијади” титуле највеће лубенице и диње отишле су у руке идворских произвођача, највећа лубеница тежила је 22 киле и 850 грама, док је највећа диња имала 3,3 килограма.

Пупин није само пронашао телефон и био здраво богат

Откако је Драгиша Матић из околине Пожаревца 1959. године као тек свршени ученик учитељске школе у Београду дошао у Идвор, тако из њега више није одлазио. А осим што је за 42 године извео генерације и генерације идворских ђака, Уча је, како му је већ годинама надимак, много шта доброг урадио за ово село. Оно чиме се највише дичи, премда се о њему, кажу, може засебна репортажа написати, јесте то да је основао Дом културе Михајло Пупин, будући да је био изненађен да су Идворчани о овом свом великану само знали да је био „здраво богат, да је завршио све школе и да је пронашао телефон, то је све”.

- Пупин је направио први бежични телефон, замислите шта је то тада значило за војску! А колико има Кинеза, колико мобилних телефона, а нико не зна ко је први патентирао телефонирање без жице - говори нам Уча, који слободно пензионерско време воли да проводи седећи на клупи у парку, код споменика Михајлу Пупину, с којим повремено и дивани.

Сочни трачеви главни оброци током дана

Неће вам свако у Идвору причати само најлепше о свом месту, јер не живи свако исто, немају сви исте потребе и очекивања, па је тако могуће наићи и на ону лошију страну обитавања у овом банатском сеоцету. Још кад прво набасате на мештане који припадају тој другој групацији људи, који нису нарочито одушевљени Идвором, додуше с пуним правом јер им се не мож’ ишта замерити, онда знате да су велике шансе да ћете се, с местом у које сте набасали, упознати скоро у потпуности.

- Како се живи? Јадно, бедно, боље да нас нема, свака друга кућа празна... Ко оде у средњу школу, више се не враћа, једино ако имају мало земље - овим речима нас дочекују Славица и Жана, док седе у „киоску” у ком се продају пецива из Ковачице и поврће из башта Идворчана, јер „боље да ману ту па да се прода успут”. - Ништа се није променило откако смо се нас две овде удале пре 30-40 година, али буквално! Само су људи постали страшни и много су остарили. Слабо имамо с ким да се дружимо... Ето, нас две, дођемо овде, мало по хлеб и ћу-ћу-ћу, па кад одемо кући, из куће се не излази! Цело село се зна, па кад чују нешто ново, живе од тога, то им је доручак, ручак и вечера. А нешто лепо кад се деси, то траје један дан, а кад се деси нешто лоше, препричава се ајао... Никад нисмо пожелеле да живимо негде другде, али зато што смо навикле већ, то с годинама иде, мир нам је овде. А, ево видиш, пакујемо дуван, пушимо, све је скупо, па купиш кило дувана и пушиш месец дана!

О Идвору бисмо, наиме, могли да пишемо фељтон! Али, да вам кажемо још ово - кад се Идворчани сложе, онда се све може! Радне акције су живи пример тога, јер су добром вољом  мештани успели да уреде прилаз до гробова родитеља Михајла Пупина, посадили су око хиљаду садница дрвећа, средили су купалиште на Тамишу... А о успеху фудбалера и фолклораша и да не говоримо. Посетите неку од утакмица и наступа, и уверите се сами. Као и у све остало што смо вам овом приликом испричали...

Леа Радловачки