„Dnevnik” u Idvoru, selu kroz koje se ne prolazi

Ali, eto, čudni su naši putevi, pa su nas tako jednog vrelog, ali baš vrelog, avgustovskog dana naveli i do Idvora, odakle vam prenosimo utiske, razgovore i kadrove koje smo čuli i zatekli tokom kratke posete.

Osim što nas po ulasku u selo dočekuju mahom prazne, napuštene ili poluoronule kuće, potom kaldrma od granitne kocke, brojna gnezda na banderama sa pokojom porodicom roda, onda rodna kuća Mihajla Pupina, pa osmoletka koja po ovom naučniku nosi ime, jedina kafana prekoputa, uređeni vatrogasni dom, crkva Blagovesti Presvete Bogorodice ispred koje je napravljena česma sa ispravnom pijaćom vodom, a onda, u dubini parka od lipa, četinara i brojnih spomenika, s jedne strane veličanstveni Narodni dom Mihajla Pupina sa modernijim Domom kulture, a s druge prva osnovna škola u Idvoru koja predstavlja svojevrsni Muzej (takođe pomenutog idvorskog velikana). I sve to u neobičnom miru i tišini, spokoju kojim se ne može pohvaliti svako selo, ma koliko da je (depresivno) banatsko! A znate li šta nas je još dočekalo? Ne biste verovali, ali u Idvoru je, po našem dolasku, uspela i struja da nestane!

- Da, slabija je trafo-stanica u Perlezu na koju smo priključeni, pa u letnjem periodu se događa da nam nestaje struja, a kažu da su i ptice uzrok jer udaraju u žice - objašnjava nam predsednik Saveta Mesne zajednice Idvor i direktor Doma kulture Svetislav Zakić, na šta se mrštimo, a još više kad nam kaže kako se to dešava i kad rode u Sremskoj Mitrovici udare o neke žice. - Da li je to tako, ne znam, nisam stručan, ali tako kažu. No, dva su osnovna višedecenijska problema ovde: struja i voda. Od Uzdina su napravljene bandere kako bismo se povezali na njih i imamo usmeno obećanje da će se to realizovati, ali činjenica je da je potrebno da se napravi jača trafo-stanica, to je predlog EPS-a. Što se tiče vode, Idvor, od kad je uveden vodovod sedamdesetih, nikad nije imao ispravnu vodu za piće. Kad su pre šest godina kopani bunari do 207 metara radi ispitivanja, mislilo se da se sonda za bušenje pokvarila, ali se ispostavilo da je sve sama glina. Tako da, ciglanu možemo da imamo dobru, ali vodu nikad. I sad se radi na tome da se napravi mini postrojenje za preradu vode, ne znamo kad će biti, korona je sve poremetila.

Ali, hajde da se vratimo na ono što je pozitivno u Idvoru... Iako je decenijama trend da godišnje umre dvadesetak ljudi više nego što se dece rodi, 2022. godina će ostati zapamćena kao prekretnica, jer je matičar prvi put od 1986. upisao skoro duplo više rođenih neg’ umrlih. Ipak, u ovom seocetu prespava oko 750 duša, dok osnovnu školu pohađa oko 80 dece.

- Tačno je da imamo mnogo praznih kuća, ali Idvor prati sudbinu svih sela. Smanjujemo se, praktično se niko ne vraća, ali počele su da se prodaju kuće, jer ima i najava da će se graditi autoput blizu Idvora i petlja će nam biti jako blizu, tako da će, kako volimo da kažemo u šali, Beograd postati predgrađe Idvora. Dolaze nam ljudi iz inostranstva, a kako su skočile cene, lepo uređena kuća se može naći za 32.000 evra - priča Zakić, prebacujući se na drugu temu, mnogo značajniju za žitelje Idvora, a to je „Banatska bostanijada” koja je prošlog vikenda održana po 12. put. - Ono po čemu smo još poznati jeste brendirana idvorska lubenica, jer, kako svi kažu, naša je najbolja. Zaista, imamo veoma kvalitetne, slatke i zdravstveno ispravne lubenice, jer je u idvorskom ataru veoma kvalitetna zemlja. Sad na „Bostanijadi” titule najveće lubenice i dinje otišle su u ruke idvorskih proizvođača, najveća lubenica težila je 22 kile i 850 grama, dok je najveća dinja imala 3,3 kilograma.

Pupin nije samo pronašao telefon i bio zdravo bogat

Otkako je Dragiša Matić iz okoline Požarevca 1959. godine kao tek svršeni učenik učiteljske škole u Beogradu došao u Idvor, tako iz njega više nije odlazio. A osim što je za 42 godine izveo generacije i generacije idvorskih đaka, Uča je, kako mu je već godinama nadimak, mnogo šta dobrog uradio za ovo selo. Ono čime se najviše diči, premda se o njemu, kažu, može zasebna reportaža napisati, jeste to da je osnovao Dom kulture Mihajlo Pupin, budući da je bio iznenađen da su Idvorčani o ovom svom velikanu samo znali da je bio „zdravo bogat, da je završio sve škole i da je pronašao telefon, to je sve”.

- Pupin je napravio prvi bežični telefon, zamislite šta je to tada značilo za vojsku! A koliko ima Kineza, koliko mobilnih telefona, a niko ne zna ko je prvi patentirao telefoniranje bez žice - govori nam Uča, koji slobodno penzionersko vreme voli da provodi sedeći na klupi u parku, kod spomenika Mihajlu Pupinu, s kojim povremeno i divani.

Sočni tračevi glavni obroci tokom dana

Neće vam svako u Idvoru pričati samo najlepše o svom mestu, jer ne živi svako isto, nemaju svi iste potrebe i očekivanja, pa je tako moguće naići i na onu lošiju stranu obitavanja u ovom banatskom seocetu. Još kad prvo nabasate na meštane koji pripadaju toj drugoj grupaciji ljudi, koji nisu naročito oduševljeni Idvorom, doduše s punim pravom jer im se ne mož’ išta zameriti, onda znate da su velike šanse da ćete se, s mestom u koje ste nabasali, upoznati skoro u potpunosti.

- Kako se živi? Jadno, bedno, bolje da nas nema, svaka druga kuća prazna... Ko ode u srednju školu, više se ne vraća, jedino ako imaju malo zemlje - ovim rečima nas dočekuju Slavica i Žana, dok sede u „kiosku” u kom se prodaju peciva iz Kovačice i povrće iz bašta Idvorčana, jer „bolje da manu tu pa da se proda usput”. - Ništa se nije promenilo otkako smo se nas dve ovde udale pre 30-40 godina, ali bukvalno! Samo su ljudi postali strašni i mnogo su ostarili. Slabo imamo s kim da se družimo... Eto, nas dve, dođemo ovde, malo po hleb i ću-ću-ću, pa kad odemo kući, iz kuće se ne izlazi! Celo selo se zna, pa kad čuju nešto novo, žive od toga, to im je doručak, ručak i večera. A nešto lepo kad se desi, to traje jedan dan, a kad se desi nešto loše, prepričava se ajao... Nikad nismo poželele da živimo negde drugde, ali zato što smo navikle već, to s godinama ide, mir nam je ovde. A, evo vidiš, pakujemo duvan, pušimo, sve je skupo, pa kupiš kilo duvana i pušiš mesec dana!

O Idvoru bismo, naime, mogli da pišemo feljton! Ali, da vam kažemo još ovo - kad se Idvorčani slože, onda se sve može! Radne akcije su živi primer toga, jer su dobrom voljom  meštani uspeli da urede prilaz do grobova roditelja Mihajla Pupina, posadili su oko hiljadu sadnica drveća, sredili su kupalište na Tamišu... A o uspehu fudbalera i folkloraša i da ne govorimo. Posetite neku od utakmica i nastupa, i uverite se sami. Kao i u sve ostalo što smo vam ovom prilikom ispričali...

Lea Radlovački