Скандалозна ревизија судбине деце-логораша са Козаре и Кордуна

Свега неколико дана касније, уз невиђену помпу, промовисано је треће, допуњено издање књиге само једног у низу хрватских ревизиониста, Стјепана Лоза, под бизарним називом „Идеологија и пропаганда великосрпскога геноцида над Хрватима: пројект Хомогена Србија 1941“ у којој овај „аутор“ тврди да су заправо Хрвати били „жртве српског геноцида“, који су касније „Србокомунисти“ спиновали и приписали недужним Хрватима.

Ако су ти наивни помислили да се ради о тек маргиналном ревизионистичком пиру, каквих истина, на жалост, не недостаје ни са српских страна, уследила је готово невероватна званична реакција Загребачке надбискупије са потписом архипастира римокатоличких Хрвата, Јосипа Бозанића, у којем се као недобронамерна конструкција квалификује акт Српске православне цркве којом су новомученицима проглашена српска деца са Козаре и Кордуна страдала у усташком логору Јастребарско.

Ако је судити по загребачком бискупском збору, логор за децу, јединствени усташки допринос нацизмом зараженој Европи, био је само хуманитарна акција власти Павелићеве НДХ, неправедно проглашен за тек један шраф етно-погромашке машинерије монструозног усташког режима, при чему је наводно потпуна лаж да је ова „установа“ радила под руководством редовница Милосрдих сестара Светог Вицента од Паула и њихове настојнице сестре Барте Пулхерије, иначе свастике усташког идеолога и НДХ министра Миле Будака.

Ова реакција се потпуно уклапа у одавно етаблирани наратив, по којем је у овом месту којем на улазу у варош данас стоји табла „Јастребарско- пријатељ дјеце“, тих ратних година функционисао обичан дечији дом, намењен ратној сирочади, а не логор у коме је према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача НР Хрватске било заточено 3.336 деце, углавном пореклом са подручја Козаре и Кордуна и у коме је од оснивања у јулу 1942. па до краја октобра 1942. дакле за мање од четири месеца умрло најмање 449 деце.

Смештени у, бодљикавом жицом ограђеном, мемљивом дворцу Ердеди, фрањевачком самостану и коњушницама које су подигли Мусолинијеви Италијани у првим данима НДХ, лежећи по подовима просторија без икаквог намештаја деца - јастребачки сужњи стари од шест месеци до 14 година су масовно умирали од глади, болести и малтретмана „часних“ и усташке страже. Чињеницу да деца спавају на поду, у слами, управница логора Барта Пулхерија је активистима Црвеног крста предвођеним Дианом Будисављевић објашњавала да је „...и мали Исус Крист у слами рођен и спавао“. Велики број деце је, уз потпуно „брисање“ њиховог правог порекла и имена, по наредби поглавника Анте Павелића и препоруци Алојзија Степинца дат на усвајање у „узорите католичке обитељи како би се узгајао у усташком духу“, због чега многи од њих никада нису сазнали ко су и одакле су заправо. 

Како би се ревизионистичка магла додатно згуснула, још пре неколико година је у Јастребарском, односно тамошњој жупи Св. Николе бискупа, одржан и морбидни облик обележавања  „Свееуропског дана сјећања на жртве тоталитарних режима”, који изједначава комунизам и фашизам. Наиме, у организацији Хрватског културног вијећа и Хрватског жртвословног друштва, удружења грађана блиских црквеним структурама које окупљају припаднике академске заједнице проусташке оријентације као што су екс министар и историчар Звонимир Шепаровић и књижевник Хрвоје Хитрец обележен је и 26. август 1942. године, дан „Партизанског напада на Дечији дом за ратну сирочад“, у ствари датум када су партизани Четврте кордунашке бригаде ослободили мале сужње из овог казамата, првобитно осмишљеног за стварање нових „јањичара“. Никола Видовић, командант Четврте кордунашке бригаде је оставио сведочанство о ослобађању злогласног дечијег логора, у којем је у том тренутку било заточено и мучено на најгоре могуће начине више од 700 деце.

- У мемљивим зидинама старог дворца налазило се 727 дјечака и дјевојчица, углавном предшколског узраста. Њих су „преваспитавале“ часне сестре. Наравно, то преваспитавање било је у усташком духу. Хтјеле су у неку руку да створе нове „јањичаре“. Сирота дјеца су на капама или реверима носила слово „У“. Живјела су под невјероватно тешким околностима. Због глади, болести и начина „васпитања“ дневно је умирало по неколико дјечака и дјевојчица. Чим су ти мали измучени сужњи усташке самовласти чули пуцњаву и видјели партизане, неизмјерна радост испунила их је надом да ће бити ослобођени. Касније смо дознали од њих како су се усплахирили сви подједнако од страха због пуцњаве и због узбуђења да би их неко могао ослободити. Ганули су нас повици и чежњиви погледи дјеце начичкане иза решетака закључаног логора. Партизани су брзо отворили врата и дјеца су јурнула на сунце. Од радости су скакала и вјешала се о вратове бораца, својих ослободилаца. Општа врева и граја потрајала је неколико часака. Неколико најисцрпљенијих онесвјестило се на дневном свјетлу и сунцу ... Неки борци 4. кордунашке бригаде пронашли су међу заробљеном дјецом своју, неко сина или кћер, или дјецу својих рођака или комшија. То одушевљење ослобођених малих логораша врло је тешко описати...“

Како је уследио контранапад јаких усташких јединица, након ослобођења из логора сва деца која су могла поднети напоре пута изведена су и смештена на тада ослобођену територију Кордуна, Покупског и Жумберка, а цео подвиг кордунашких партизана и данас „руши снешка“ како хрватским фалсификаторима правог карактера усташког логора за децу Јастребарско, тако и српским ревизонистима четничко-гибаничарске провинијенције у вези антифашистичког карактера партизанског покрета.

Милић Миљеновић