Породична винарија Антонијевић остала верна домаћим сортама
– Ми смо последња породица са дугом традицијом која уопште има и виноград и узгаја вино од тога, а томе је допринела индустријализација и накарадна аграрна политика која је навела наше очеве и деде да грожђе предају великим системима – рекао је власник винарије Антонијевић у Лединцима Јован Антонијевић. – Крајем деведесетих година почиње експанзија виноградарства, па аутоматски и винарства.
Иако не воли да својата године традиције, процењује да је пета генерација винара, те је по редизајнирању грба за годину оснивања ставио 1963. Након путовања по разним земљама и факултета, наш саговорник одлучио је да са својим братом “подрани” виноград, али тако да остану верни домаћим, традиционалним, аутохтоним сортама.
– Били смо последњи подрум који је точио сланкаменку, били смо верни сорти коју смо јели, правили од ње ракију и танко вино које смо звали бећарским – објаснио је Антонијевић. – Пре 6 година, доласком нових сорти дошле су и нове болести и имали смо ту несрећу да сланкаменка покупи вирус на који је, како смо касније сазнали, најнеотпорнија. Она је, нажалост, нестала код нас, а питање је само дана када ће последњи чокот да нестане на Балкану.
Сланкаменка се користила за производњу розеа које је добијали оцену белог вина, а њом се власник те винарије посебно поносио, као и сарадњом за очување аутохтоних сорти са Пољопривредним факултетом и Институтом за воћарство и виноградарство. Када су остали без сланкаменке за розе, Антонијевићи су се окренули сорти пробус, која постоји неколико деценија и стварана је за поднебље Фрушке горе.
– Поред чика Пере Samaryijе, и Синиша Остојић један је од бораца за сорту пробус, док сам ја пионир пробуса на Фрушкој гори, који даје добру боју за црно вино, те је вранац завршио у розеу са хамбургом – рекао је Јован. – У међувремену је дошло до екпанзије пробуса.
Од већих планова је осавремењивање опреме, како би нам олакшао производњу, а проширење јесте опција, али не још увек – казао је Јован. – Мој наследник има четири године и чим је проходао, помагао нам је и малом пластичном лопатицом помагао око комине. Сва срећа па воли виноград, има чак и мали тракторчић којим муштеријама довезе вино до капије.
Површина под виноградом породице Антонијевић је шест јутара, а од сортимента носећи је италијански ризлинг, док је жупљанка је друга бела сорта. Од црних сорти, ту су вранац и пробус, као и стона конзумна сорта мускат хамбург.
– Ту смо повукли границу, и што се тиче земље и сорти, тако да ми из куће уз неколико радница можемо да урадимо сав посао у винограду и винарији – нагласио је наш саговорник. – Брат користи сваки слободан моменат да ми помогне, као и његов син који је стално у винограду. Пошто вино продајемо од куће, ту су супруга и отац који су ту и када ми нисмо, те муштерија никад неће пољубити капију, што је од изузетне важности.
Што се тиче продаје вина, она се чувају у подруму у ком је пријатних 14 степени Целзијусових, због чега је Јованов отац два пута зарадио упалу плућа. Јован не воли бутељирање, већ саветује дневно вино у ринфузи.
– Најбоље је вино је директно из цистерне и везао сам се за тај начин продаје – препоручио је Антонијевић. – Ограничио сам производњу, изашао сам из посла са ресторанима и кафићима и сарађујем тек са појединим локалима, а у потпуности сам се посветио се потрошачу, трудим се да им објасним начин производње, одговорим на питања и управо зато сам временом смо стекао поверење и зарадио пријатељство сталних муштерија.
Иначе, вино се може дегустирати и купити у подруму породице антонијевић у Фрушкогорској 1 у Лединцима од понедељка
до суботе између 9.30 и 19.30 часова.
Д. Андулајевић
Фото: С.Шушњевић