„Уморно је злато моје, жито је косио и снопље носио, па се уморио“, певала је једна удавача уз тамбуре (и помоћ) маестра Марка Нешића, све подсећајући како је жетва пшенице бјелице, наше хранитељке, увек (била) нешто здраво јако важно. Косидба је, није шала, зато сви на ноге од зоре, да се скупи свако зрно хлебног жита.