Монструме срце издаје иза решетака
Нинослав Јовановић, који је у јавности био познат као “малчански берберин”, преминуо је у четвртак увече у Општој болници у Пожаревцу.
Он је ту довезен из затвора “Забела”, где је служио казну доживотног затвора. Из Управе за извршење кривичних санкција су саопштили да је Јовановићу позлило у четвртак око 22 сата, у соби у којој је био смештен, након чега је пребачен у заводски стационар, где му је пружена сва медицинска помоћ и урађен ЕКГ. Након тога је превезен у Општу болницу у Пожаревцу, на Одељење интензивне неге, где је преминуо.
Апелациони суд у Нишу осудио га је за отмицу и продужено кривично дело силовања дванаестогодишње девојчице. На тај начин потврђена је пресуда Вишег суда у Нишу којом му је изречена најтежа казна предвиђена Кривичним закоником Србије. То је прва изречена казна доживотног затвора, која је прописана “Тијаниним законом”, који је усвојен 2019. године. Јовановић је био вишеструки повратник који је у затвору до сада провео више од 20 година.
Девојчицу је отео 20. децембра 2019. године и злостављао је наредних 10 дана. Девојчица је пронађена крајем децембра, а у потрагу су биле укључене стотине припадника полиције, БИА, Војске Србије, пријатељи, рођаци, као и грађани добровољци. Јовановић се скривао у свом родном селу Малча до 5. јануара, када је ухваћен у близини гробља.
Смрт “малчанског берберина”, подсетила је и на Борислава Чолића, који је пре 26 године у Футогу побио трочлану породицу Смиљанић.
Он је 3. марта 2020. године изгубио свест одмах после вежбања у теретани, одакле се враћао с другим осуђеницима. Командир, који је био с њима у пратњи, одмах је позвао заводског лекара, који је приступио реанимацији све до доласка Хитне помоћи. И лекар Хитне помоћи је наставио реанимацију, али је након 45 минута покушавања да се оживи, морао да констатуја смрт.
Подсетимо, Борислав Чолић је 21. фебруара 1996. позвонио на врата породице Добривоја Смиљанића у Футогу, а када му је врата отворио Добривоје, убио њега, на прагу, а потом и његову супругу Миомирку, која је била у другом стању.
Ту се није зауставио, него је, вероватно решен да побије све које затекне у кући, убио и њиховог трогодишњег сина Ивана, који је био на ноши. Затим је извршио оно што је и било мотив суровог злочина – пљачку. Како се испоставило, Чолић је из стана побегао с кофером у којем је, по тврдњи оца убијеног Добривоја, било тадашњи 100.000 марака.
– Чак је и у то крваво време тако нешто било незамисливо – рекао је неименовани извор који је учествовао у истрази.
Мотив незапамћеног убиства, како се касније испоставило, била је пљачка. Смиљанићи су важили за добростојећу породицу. Добривојев отац је тврдио да је из куће његовог сина тада нестао кофер са 100.000 немачких марака.
Потрага за убицом је кренула одмах након злочина. Радило се даноноћно. Када је пронађен, хапшење је било само почетак.
Он је био ратни ветеран, психички и физички спреман. Инспектори су се смењивали у испитивању, гледали су да Чолића испровоцирају да на неки начин призна дело. Нису му давали да спава. Али он је био невероватан, испричао је инспектор упућен у тај случај.
– Стајао је уза зид и почео да се умара, губи концентрацију. Онда би у једном тренутку, уколико не бисмо обраћали пажњу на њега, склопио очи тако у стојећем положају. За десетак тренутака, када бисмо га продрмали, био је потпуно свеж, као да је целу ноћ спавао, па бисмо све морали да кренемо из почетка – рекао је извор из истраге.
На крају је један од инспектора применио психолошки трик.
– Чолић је био проћелав и нервозан када је гологлав. На крају смо му дозволили да носи качект од којег се није одвајао, а он је заузврат признао на који начин је починио злочин – додао је исти извор.
Тадашњи Окружни суд у Новом Саду је 1998. осудио Борислава Чолића на казну смрти. Судија Слободан Надрљански је на изрицању пресуде рекао да „бруталност и монструозност Чолићевог дела наводе на закључак да би сваки покушај његове ресоцијализације био немогућ, те да је смртна казна неминовност”. У међувремену, Србија је укинула смртну казну, па је она, сходно томе, и Чолићу преиначена на казну затвора од 40 година. На слободи је требало да се нађе почетком марта 2036. године, када би имао 68 година.
Познат је и случај Младена Огулинца из Старих Лединаца, који је 26. јуна 2010. године силовао и удавио осмогодишњу Марију Јовановић, а затим је два месеца касније, 2. августа, на рођендан своје жртве, пронађен мртав у затворској ћелији у Централном затвору у Београду.
Огулинац је, како је установљено, умро услед инфаркта, и није дочекао суђење. Сахрањен је у Новом Саду, у строгој тајности, без присуства родбине, на гробном пољу где се сахрањују неидентификовани и бескућници.
Слободан Јовановић, отац мале Марије, три недеље после трагедије, која је његову породицу заувек завила у црно, смогао је снаге и покренуо иницијативу за доношење Закона о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетницима, познатом као “Маријин закон”, који је и усвојен 2013. године. На основу тог закона направљен је регистар педофила. У тој посебној евиденцији тренутно се налази 544 правоснажно осуђених, и у том регистру ће њихова имена бити доживотно.
М. Бозокин