Максим Венгеров и Симон Трпчески у Коларчевој задужбини: Виртуозност која подстиче машту

Определили смо се за сусрет с Венгеровим и Трпческим и због чињенице да смо обојицу славних инструменталиста слушали још од запажених почетака њихових индивидуалних светских каријера (рецимо, Трпческог с Македонском филхармонијом на Номусу 2005), овог пута први пут у заједничком дуу. И као што смо очекивали, са задовољством смо у препуној дворани пратили беспрекорно огледање уметника највише класе, обојице у врхунској извођачкој форми, сагласних и равноправних у сваком такту и интензитету сопственог музичког доживљаја и суштинског разумевања композиторовог текста. 

Надахнуто креирање узбудљивих и маштовитих интерпретација започели су сензибилним тумачењем нарочитог, дубоко интимног садржаја Моцартове  Сонате за клавир и виолину у е-молу, К. 304, најизвођеније од његових Манхајмских соната. Јасно поштовање истакнутог принципа равноправног смењивања и изражене алтернације између инструмената (по старој традици још двоставачног остварења) и нових односа и веза у  њиховом органском спајању и концертантном третману, благо „сфорцатирани“ акордски одговори и перласта техника пијанисте у истој изражајној мери и равни с бисерним звуком виолине, једноставна лепота појединачних уводних „речи“ и међусобно надовезивање и смењивање водећих улога, небески дијалог у трију менуета (2. став) и испеваност и заокруженост сваког тона, красили су префињено предавање. А онда, у потпуно новој, контрастној атмосфери и експресивности, али и даље у савршеној техничкој перфекцији и виртуозности, сливеним прелазима преко жица, зазвучала је једна од  најмрачнијих и огромним садржајним супротностима обележена композиција Сергеја Прокофјева, Соната за виолину клавир борј 1 у еф-молу, опус 80. Ово веома озбиљно и мраком преплављено дело настало у периоду од 1938. и 1946. године (за време Великог otaybinskog, односно Другог светског рата), па стога и прожето тешким болом и патњом, али и тренуцима јунаштва и отпора, написано по обрасцу четвороставачне барокне сонате, од почетног лаганог, до завршног брзог става снажно подстиче слушаочеву визуелну машту. Управо дескриптивно „исцртан“ тамни уводни Анданте ашаи, конципиран као својеврстан продужени увод за енергичан и турбулентан 2. став (Allеgro брусцо), дуо Венгеров - Трпчески донео је „грубо“ и готово брутално у робустној прегнантности, али и потпуно лирски у његовој распеваној, широкој, „а ла Ромео и Јулија“, другој теми. Трећи (Анданте), спор, племенит, нежан и потпуно нестварно одсањан а обликован попут праве ламентозне слике, освајао је жуборавим „ромором“ клавирске партије над треперавом виолинском кантиленом, да би финални Allеgrišimo бљеснуо попут химне слободе и победе живота и херојства над страхом, поново у великом тонском волумену, снажном вибрату и оштрини, али и довршености сваке ноте.

Други део вечери, посвећен великим мајсторима француске музике (Франку и Равелу) отворила је једна од најлепших и најомиљених виолинских  композиција у целокупној литератури, заносна Соната у А-дуру Сезара Франка, изникла као „из небеса“, а онда  расцветавана попут раскошне еолске харфе кроз привидно слободно грађен цикличан облик повезан сродном тематском грађом, провученом кроз сва четири става. Из богате скале расположења најпре је осветљена продуховљена медитативност поетског, кантабилно широко распеваног дијалога у првом ставу. Узбурканост али и мекоћа у суштини узбудљивог и немирног другог, смиреног у прекрасној споредној теми, prеthodili су фином узлазном току контемплације у речитативној фантазији трећег става. Најзад, раскошни слог овог дела великих захтева, бујног романтичарског замаха и структуре, кулминирао је озбиљним, али и лаким „разговором“ инструмената с узмасима и јасном „дикцијом“ у обе деонице, те шармантном канону у размаку октаве, на крају и бриљантном сустизању виолине и клавира (stretta) на врхунцу четвртог, финалног става. Завршни обол врхунском виолинизму и њему, квалитативно потпуно компатабилном бриљантном пијанистичком умећу, добили смо у рапсодији Циган Мориса Равела, ватреном дочаравању начина и спонтаности импровизације народних циганских свирача. При томе је Максим Венгеров откривао и сасвим минуциозне могућности виолинске интерпретације у свом опсежном, колико маркантном толико и „меком“ монологу, да би се потом нарочитим тоном и узнесеном вибрантношћу, потпуно чудесно спојио с кристално чистом клавирском партијом такође маестралног, Симона Трпческог.

Овације препуне дворане измамиле су и четири чаробна додатка у облику деликатно представљених минијатура Јоханеса Брамса, Фрица Крајслера и Габријела Фореа.

        Марија Адамов