Maksim Vengerov i Simon Trpčeski u Kolarčevoj zadužbini: Virtuoznost koja podstiče maštu

Opredelili smo se za susret s Vengerovim i Trpčeskim i zbog činjenice da smo obojicu slavnih instrumentalista slušali još od zapaženih početaka njihovih individualnih svetskih karijera (recimo, Trpčeskog s Makedonskom filharmonijom na Nomusu 2005), ovog puta prvi put u zajedničkom duu. I kao što smo očekivali, sa zadovoljstvom smo u prepunoj dvorani pratili besprekorno ogledanje umetnika najviše klase, obojice u vrhunskoj izvođačkoj formi, saglasnih i ravnopravnih u svakom taktu i intenzitetu sopstvenog muzičkog doživljaja i suštinskog razumevanja kompozitorovog teksta. 

Nadahnuto kreiranje uzbudljivih i maštovitih interpretacija započeli su senzibilnim tumačenjem naročitog, duboko intimnog sadržaja Mocartove  Sonate za klavir i violinu u e-molu, K. 304, najizvođenije od njegovih Manhajmskih sonata. Jasno poštovanje istaknutog principa ravnopravnog smenjivanja i izražene alternacije između instrumenata (po staroj tradici još dvostavačnog ostvarenja) i novih odnosa i veza u  njihovom organskom spajanju i koncertantnom tretmanu, blago „sforcatirani“ akordski odgovori i perlasta tehnika pijaniste u istoj izražajnoj meri i ravni s bisernim zvukom violine, jednostavna lepota pojedinačnih uvodnih „reči“ i međusobno nadovezivanje i smenjivanje vodećih uloga, nebeski dijalog u triju menueta (2. stav) i ispevanost i zaokruženost svakog tona, krasili su prefinjeno predavanje. A onda, u potpuno novoj, kontrastnoj atmosferi i ekspresivnosti, ali i dalje u savršenoj tehničkoj perfekciji i virtuoznosti, slivenim prelazima preko žica, zazvučala je jedna od  najmračnijih i ogromnim sadržajnim suprotnostima obeležena kompozicija Sergeja Prokofjeva, Sonata za violinu klavir borj 1 u ef-molu, opus 80. Ovo veoma ozbiljno i mrakom preplavljeno delo nastalo u periodu od 1938. i 1946. godine (za vreme Velikog otaybinskog, odnosno Drugog svetskog rata), pa stoga i prožeto teškim bolom i patnjom, ali i trenucima junaštva i otpora, napisano po obrascu četvorostavačne barokne sonate, od početnog laganog, do završnog brzog stava snažno podstiče slušaočevu vizuelnu maštu. Upravo deskriptivno „iscrtan“ tamni uvodni Andante ašai, koncipiran kao svojevrstan produženi uvod za energičan i turbulentan 2. stav (Allegro brusco), duo Vengerov - Trpčeski doneo je „grubo“ i gotovo brutalno u robustnoj pregnantnosti, ali i potpuno lirski u njegovoj raspevanoj, širokoj, „a la Romeo i Julija“, drugoj temi. Treći (Andante), spor, plemenit, nežan i potpuno nestvarno odsanjan a oblikovan poput prave lamentozne slike, osvajao je žuboravim „romorom“ klavirske partije nad treperavom violinskom kantilenom, da bi finalni Allegrišimo bljesnuo poput himne slobode i pobede života i herojstva nad strahom, ponovo u velikom tonskom volumenu, snažnom vibratu i oštrini, ali i dovršenosti svake note.

Drugi deo večeri, posvećen velikim majstorima francuske muzike (Franku i Ravelu) otvorila je jedna od najlepših i najomiljenih violinskih  kompozicija u celokupnoj literaturi, zanosna Sonata u A-duru Sezara Franka, iznikla kao „iz nebesa“, a onda  rascvetavana poput raskošne eolske harfe kroz prividno slobodno građen cikličan oblik povezan srodnom tematskom građom, provučenom kroz sva četiri stava. Iz bogate skale raspoloženja najpre je osvetljena produhovljena meditativnost poetskog, kantabilno široko raspevanog dijaloga u prvom stavu. Uzburkanost ali i mekoća u suštini uzbudljivog i nemirnog drugog, smirenog u prekrasnoj sporednoj temi, prethodili su finom uzlaznom toku kontemplacije u rečitativnoj fantaziji trećeg stava. Najzad, raskošni slog ovog dela velikih zahteva, bujnog romantičarskog zamaha i strukture, kulminirao je ozbiljnim, ali i lakim „razgovorom“ instrumenata s uzmasima i jasnom „dikcijom“ u obe deonice, te šarmantnom kanonu u razmaku oktave, na kraju i briljantnom sustizanju violine i klavira (stretta) na vrhuncu četvrtog, finalnog stava. Završni obol vrhunskom violinizmu i njemu, kvalitativno potpuno kompatabilnom briljantnom pijanističkom umeću, dobili smo u rapsodiji Cigan Morisa Ravela, vatrenom dočaravanju načina i spontanosti improvizacije narodnih ciganskih svirača. Pri tome je Maksim Vengerov otkrivao i sasvim minuciozne mogućnosti violinske interpretacije u svom opsežnom, koliko markantnom toliko i „mekom“ monologu, da bi se potom naročitim tonom i uznesenom vibrantnošću, potpuno čudesno spojio s kristalno čistom klavirskom partijom takođe maestralnog, Simona Trpčeskog.

Ovacije prepune dvorane izmamile su i četiri čarobna dodatka u obliku delikatno predstavljenih minijatura Johanesa Bramsa, Frica Krajslera i Gabrijela Forea.

        Marija Adamov