Под диско куглом Точка плесала цела Југославија

Било је то култно место, које је, према виђењу некада редовних гостију, поделило тужну судбину државе у којој је настао.

Како објашњава директор Историјског архива Града Петар Ђурђев „Точак“ је отворен 1961. године у Рељковићевој 39 у Петроварадину. Име је добио зато што се налазио на тада једином путу који повезује Нови Сад с Београдом, а држао га је Павле Галић, који је по њему и остао познат као Паја Точак.

- Пајин отац преселио се из Аде у Ковиљ, опремио је сину ентеријер кафане “Точак” и направио од запрежних кола бину, на којој је свирала тамбурашка банда Лепог Јовице – каже Ђурђев. – Ресторан је убрзо постао једно од омиљенијих места за излазак, не само Новосађана. Осим првокласне хране, гости су уживали у музицирању банде Лепог Јовице, иначе врхунског виолинисте. Вероватно због велике полуларности локала, Паји су градске власти наплаћивале све веће дажбине, што га је на крају приморало да, после седам ипо година успешног пословања, затвори кафану и са породицом се пресели у Беч где се такође бавио угоститељством. Када је „Точак" затворен у мају 1974. године, Пајин пријатељ и сарадник Ђорђе Ђока Дицков однео је скоро целокупан ентеријер кафане - амове, кајасе, преслицу, тиквице, вешалице од левчи и шарага, лустер импровизован од точка запрежних кола, па их је склонио у једну гаражу у Молу и преселио се у Мексико, потом у Енглеску. Живот га је поново вратио у Југославију, те је 1989. године купио дворац (некадашњи адански ловачки дом) на улазу у Аду из правца Новог Сада, у којем је отворио ресторан „Старо здање" и уредио га стварима из петроварадинског “Точка”.

Браћа Миле,Раде и Бранко Стошљевић из Ветерника преузели су и преуредили некада култни ресторан, задржавши назив, каже Ђурђев, и 16. априла 1982. године отворили су у Петроварадину највећи приватни ресторан у Војводини.

Убиство због коцкарских дугова

Након селидбе у Беч, син првог власника “Точка” Павла Паје Галића, Золтан, спријатељио се с лошим друштвом и бавио се и коцком.

- Золика је притискао оца да препише на њега један од ресторана, да би вратио дуг, али је то Паја одбијао – каже Ђурђев. - Да би отплатио коцкарски дуг и наследио очев посао, Золика је у пролеће 1983. године ударцем чекића у главу убио оца у Бечу. Ухваћен је у тоалету локалног аеродрома одмах после убиства, јер га је полиција пратила због ранијих криминалних активности. Осуђен је на 12 година затвора, а после одслужења казне изгубио је аустријско држављанство.

- У рестотеци (ресторан-дискотека) “Точак” у једној сали се налазио ресторан са тридесетак столова, у другој дискотека где је музику пуш тао ди-џеј Џили из Словеније, а у трећој сали је била пицерија – појашњава Ђурђев напомињући да власника знају готово сви Новосађани као Милета Пицу, пошто је 1975. године отворио прву пицерију у граду.

Под диско куглом рестотетке окупљали су се гости из свих крајева Југославије, стварајући целоживотне успомене. Био је ритуал одвојити новац за пицу, наравно, ако се успе уграбити место, а потом је следила игранка до 2 ујутру. Како би ушли у локал млади су се сналазили на разне начине. Када нису имали довољно новца за улазницу лукава омладина је знала и по највећој зими да дође у мајицама кратих рукава, уз изговор да су уредно купили карту, али да су из локала изашли на ваздух, само на кратко. Осим тога, ту су организоване свадбе, рођдани и друга весеља. Зато и не чуди да су углавном Петроварадинци, са зебњом дочекали вест о његовом рушењу.

Рестотека “Точак” престала је са радом у време распада Југославије, 1992. године. Клуб је поново отворио Рајица Панић 2005. године, са намером да настави традицију култне дискотеке старе Југославије, али је 2007. године променио назив у “Русија”. У “новом клубу” су углавном наступали извођачи фолк и турбо-фолк музике. Почетком јануара 2009. године, према наводима полиције, ресторан је изгорео у подметнутом пожару, а 13 година касније од њега је остао само празан плац, за нови, модеран објекат.

С. Ковач