Дневников репортер на стази бициклистичког маратона „Tour de Fuška”

Памти Фрушка гора моје дечачке стопе док сам је освајао корак по корак, а нешто касније и трагове гума мог планинског бицикла. Чак сам јој својевремено посветио свој дипломски рад, који је у библиотеци Природно-математичког факултета архивиран под називом „Бициклистичке туре као основа екотуризма у Националом парку Фрушка гора“. За ту десетку сам заједно са Дарком Ракетићем, мојим најбољим пријатељем, упорно возио, понекад неспретно падао, али многе километре успешно превалио.

Када сам се определио за тему дипломског рада, циљ ми је био да прођем и детаљно опишем све тада познате планинске стазе које повезују културно-историјске и природне знаменитости од Банстола до Шида и од Беочина до Врдника. Управо у Врднику је прошлог викенда први пут одржана манифестација под називом „Тоур де Фрушка“, која је током три топла сунчана дана обухватала разне такмичарске и спортско-рекреативне дисциплине по јужним обронцима горе. Једна од дисциплина је била и планинско-бициклистички маратон, у три различите дужине, по избору.

У име старих добрих времена, пријавих себе и сада већ кума Дарка Ракетића, да у организованом маниру прођемо стазом Маратона С, дужине око 15 километара са висинском разликом од око 700 метара и присетимо се некадашњих доживљаја. Тако настаде нова авантура.

Логистички изазов, међутим, није био мали, јер сам бицикле морао некако да допремим из Немачке, где тренутно боравим, до Новог Сада, где сам се надао да неће сметати на балкону мајчинога стана. Срећом, имала је разумевања за овај мој хир, као и моја супруга, коју сам на тих неколико дана препустио на милост и немилост двеју захтевних петнаестомесечних близнакиња. Имао је разумевања и мој сапутник, којег сам истргао из породичних недељних обавеза за, рекло би се, прилично неизвестан исход маратона. На крају сам користио све врсте превоза: такси, воз, аутобус, авион и два аутомобила, како бих дошао да возим бицикл.

Не бих се тако олако усудио да одвезем свој бицикл на колима до Србије, да нисам prеthodno тренирао на немачким и швајцарским стазама, које су далеко озбиљније. У ствари, да не беше лок-дауна током короне, вероватно бих још увек возио стари „Југобике” којим сам ономад уживао по Фрушкој гори. Како је у туризму било мање посла, тако сам и чешће почео да возим бицикл по јужним обронцима Шварцвалда, па одлучио да „Југобике” пошаљем у заслужену пензију.

По доласку у Врдник, где је старт, односно циљ ове кружне трке, лако смо се снашли, јер је организатор пружио на сајту све потребне информације учесницима свих дисциплина. Пријавило се око 120 такмичара за мали маратон, колико и за средњи „М“, који броји 38 километара. Најдужа је траса великог маратона, у дужини од 58 километара и за њу се пријавило око 35 професионалаца. Нисам се још ни освестио да сам учесник трке, када се указала прва препрека у виду гужве због стрме узбрдице, прве у низу. Многи од нас су гурали бицикле узбрдо. До следеће узбрдице су нас обилазили учесници маратона на електричним бициклима, које до завршетка трке више нисмо видели. Иако врло напорна, стаза је била одлично обележена. Водила је уз врдничке терме и даље до гребена, где смо имали окрепу у виду воде и воћа. Током 17 километара су се смењивале озбиљне узбрдице, на којима смо сви гурали бицикле, и прелепи спустови, где смо сви уживали, надајући се да ће потрајати.

У последњем делу стазе је мирис четинара био толико интензиван, да нам није толико ни сметало што га удишемо узбрдо, пребацујући бицикле преко попреко оборених балвана. До циља смо уживали у скоро заглушујућем цвркуту птица, не бринући притом о пролазном времену. Преко линије смо прешли истовремено и то не као последњи. Тријумф!

Одмах по преласку циља, дочекале су нас медаље које се додељују свим учесницима који заврше маратон, а недуго затим уследила је и гозба одличним јунећим паприкашем.

Кум и ја смо закључили да је наше учешће, упркос мањим недаћама, било прилично успешно и да бисмо следећег пута могли бити још конкурентнији. Надам се да ћу барем једном годишње уживати у мирису тих четинара возећи бицикл. Фрушка гора је и даље тако прелепа, ипак, за неке од нас, још увек неукротива.

Бојан Харновски