Dnevnikov reporter na stazi biciklističkog maratona „Tour de Fuška”
Tako ljupka i pitoma, a istovremeno tako divlja. Izdaleka jedva uočljiva, izbliza tako prostrana. Fruška gora mi je oduvek predstavljala simbol zdravlja, čistote i beskrajne slobode, tako da je dolazak na „„Tour de Fruška” sa udaljenosti od oko 1.300 kilometara, iako zahtevan, predstavljao lep izazov.
Pamti Fruška gora moje dečačke stope dok sam je osvajao korak po korak, a nešto kasnije i tragove guma mog planinskog bicikla. Čak sam joj svojevremeno posvetio svoj diplomski rad, koji je u biblioteci Prirodno-matematičkog fakulteta arhiviran pod nazivom „Biciklističke ture kao osnova ekoturizma u Nacionalom parku Fruška gora“. Za tu desetku sam zajedno sa Darkom Raketićem, mojim najboljim prijateljem, uporno vozio, ponekad nespretno padao, ali mnoge kilometre uspešno prevalio.
Kada sam se opredelio za temu diplomskog rada, cilj mi je bio da prođem i detaljno opišem sve tada poznate planinske staze koje povezuju kulturno-istorijske i prirodne znamenitosti od Banstola do Šida i od Beočina do Vrdnika. Upravo u Vrdniku je prošlog vikenda prvi put održana manifestacija pod nazivom „Tour de Fruška“, koja je tokom tri topla sunčana dana obuhvatala razne takmičarske i sportsko-rekreativne discipline po južnim obroncima gore. Jedna od disciplina je bila i planinsko-biciklistički maraton, u tri različite dužine, po izboru.
U ime starih dobrih vremena, prijavih sebe i sada već kuma Darka Raketića, da u organizovanom maniru prođemo stazom Maratona S, dužine oko 15 kilometara sa visinskom razlikom od oko 700 metara i prisetimo se nekadašnjih doživljaja. Tako nastade nova avantura.
Logistički izazov, međutim, nije bio mali, jer sam bicikle morao nekako da dopremim iz Nemačke, gde trenutno boravim, do Novog Sada, gde sam se nadao da neće smetati na balkonu majčinoga stana. Srećom, imala je razumevanja za ovaj moj hir, kao i moja supruga, koju sam na tih nekoliko dana prepustio na milost i nemilost dveju zahtevnih petnaestomesečnih bliznakinja. Imao je razumevanja i moj saputnik, kojeg sam istrgao iz porodičnih nedeljnih obaveza za, reklo bi se, prilično neizvestan ishod maratona. Na kraju sam koristio sve vrste prevoza: taksi, voz, autobus, avion i dva automobila, kako bih došao da vozim bicikl.
Ne bih se tako olako usudio da odvezem svoj bicikl na kolima do Srbije, da nisam prethodno trenirao na nemačkim i švajcarskim stazama, koje su daleko ozbiljnije. U stvari, da ne beše lok-dauna tokom korone, verovatno bih još uvek vozio stari „Jugobike” kojim sam onomad uživao po Fruškoj gori. Kako je u turizmu bilo manje posla, tako sam i češće počeo da vozim bicikl po južnim obroncima Švarcvalda, pa odlučio da „Jugobike” pošaljem u zasluženu penziju.
Po dolasku u Vrdnik, gde je start, odnosno cilj ove kružne trke, lako smo se snašli, jer je organizator pružio na sajtu sve potrebne informacije učesnicima svih disciplina. Prijavilo se oko 120 takmičara za mali maraton, koliko i za srednji „M“, koji broji 38 kilometara. Najduža je trasa velikog maratona, u dužini od 58 kilometara i za nju se prijavilo oko 35 profesionalaca. Nisam se još ni osvestio da sam učesnik trke, kada se ukazala prva prepreka u vidu gužve zbog strme uzbrdice, prve u nizu. Mnogi od nas su gurali bicikle uzbrdo. Do sledeće uzbrdice su nas obilazili učesnici maratona na električnim biciklima, koje do završetka trke više nismo videli. Iako vrlo naporna, staza je bila odlično obeležena. Vodila je uz vrdničke terme i dalje do grebena, gde smo imali okrepu u vidu vode i voća. Tokom 17 kilometara su se smenjivale ozbiljne uzbrdice, na kojima smo svi gurali bicikle, i prelepi spustovi, gde smo svi uživali, nadajući se da će potrajati.
U poslednjem delu staze je miris četinara bio toliko intenzivan, da nam nije toliko ni smetalo što ga udišemo uzbrdo, prebacujući bicikle preko popreko oborenih balvana. Do cilja smo uživali u skoro zaglušujućem cvrkutu ptica, ne brinući pritom o prolaznom vremenu. Preko linije smo prešli istovremeno i to ne kao poslednji. Trijumf!
Odmah po prelasku cilja, dočekale su nas medalje koje se dodeljuju svim učesnicima koji završe maraton, a nedugo zatim usledila je i gozba odličnim junećim paprikašem.
Kum i ja smo zaključili da je naše učešće, uprkos manjim nedaćama, bilo prilično uspešno i da bismo sledećeg puta mogli biti još konkurentniji. Nadam se da ću barem jednom godišnje uživati u mirisu tih četinara vozeći bicikl. Fruška gora je i dalje tako prelepa, ipak, za neke od nas, još uvek neukrotiva.
Bojan Harnovski