ЛЕА И ЈА Ко нема у грлу, има у ногама

Леа је, каже ми мама, проходала са 13 месеци. Или, популарније речено, са неких 55 недеља. Да ви видите тај ентузијазам на њеном лицу, прибележен Никон апаратом, а израђен у бледуњавом колориту (веселе деведесете), ту срећу што ће у покрету лакше да осваја свет! Ал’ за почетак добар је био и стан у Милоша Црњанског у Српском Итебеју.

Прича ми даље мама, како је Леа баш волела да шета, није тражила да је ико носа. Све док нису отишли на летовање (Леа је тада имала годину и по дана) где су је, стицајем околности, преносили с тачке А до тачке Б у рукама, поприлично често... По повратку у Итебеј, брзински размажена Леа се навикла на угођај да може да лети, а зар се тако свет не осваја још лакше?!

Тог вриштања, једног дана враћајући се из оближњег парка, сећа се и моја мама, а вероватно и ужи центар Итебеја. Али не и ја.

Верујем јој сваку реч, мами, знам је, пустила је Леу да урла и вришти и да се дере насред улице, а она оде. Оде жена ка згради и стану. Леа зна пут, доћи ће већ некад. (А мама је из прикрајка све време посматрала и пратила, да не мислите сад којешта...) Попела се, мачка, на крају и на други спрат, то се тек орило зградом, (и даље се ничега од овога не сећам, али и даље све верујем), улази у стан, мама је, све тако обучену и обувену и мусаву и кезаву, узела с четири прста (два и два), како и показује сваки пут кад ту ситуацију препричава, убацује је у креветац, излази из собе и затвара врата.

Заспа Леа и то је било то. Уследиле су нове животне прилике освајане опет - пешака.

Касније је дошло на ред пешачење до вртића, па школе, једне, друге, па гимназије у Зрењанину, па до главне аутобуске како бисмо поседали ми, активнија и довитљивија деца са села. Па кад имаш добро друштво, као што је Леа тада имала, све пролети очас-посла. и не приметиш. Онда, након шетања до станице, следи и зафрканција у бусу и увек сам им завидела, Сашки и Тамари, што ће се дуже возити, јер Леа је тад већ силазила у Житишту, а оне у Итебеју. (Ипак, тешила се тиме да ће она ипак прва стићи кући на вечеру!)

Ту су кренули већ и савременији преносиви уређаји, мобилни, мп3 плејери, па је Леа имала још једно савршено друштво за пешачења - музику!  Факултет, сваки дан од Лимана 3 до Лимана 1, или центра или, ма било где - ногама! Путовања по свету...

И тако даље, и тако даље...

Сада су ми омиљене шетње ка послу, по киши. Сећам се да је Леа одувек волела барице, капљице, веселе кишобране и чизмице, свеж ваздух, заливање живота...

Леа Радловачки