LEA I JA Ko nema u grlu, ima u nogama
Ne znam da li se čovek rodi malo nakrivljen u glavu pa u životu najviše voli da pešači, ili šta se tu dešava, jer uporno pokušavam da otkrijem uzrok mom neobuzdanom nagonu da koračam, šetam, pešačim.
Lea je, kaže mi mama, prohodala sa 13 meseci. Ili, popularnije rečeno, sa nekih 55 nedelja. Da vi vidite taj entuzijazam na njenom licu, pribeležen Nikon aparatom, a izrađen u bledunjavom koloritu (vesele devedesete), tu sreću što će u pokretu lakše da osvaja svet! Al’ za početak dobar je bio i stan u Miloša Crnjanskog u Srpskom Itebeju.
Priča mi dalje mama, kako je Lea baš volela da šeta, nije tražila da je iko nosa. Sve dok nisu otišli na letovanje (Lea je tada imala godinu i po dana) gde su je, sticajem okolnosti, prenosili s tačke A do tačke B u rukama, poprilično često... Po povratku u Itebej, brzinski razmažena Lea se navikla na ugođaj da može da leti, a zar se tako svet ne osvaja još lakše?!
Tog vrištanja, jednog dana vraćajući se iz obližnjeg parka, seća se i moja mama, a verovatno i uži centar Itebeja. Ali ne i ja.
Verujem joj svaku reč, mami, znam je, pustila je Leu da urla i vrišti i da se dere nasred ulice, a ona ode. Ode žena ka zgradi i stanu. Lea zna put, doći će već nekad. (A mama je iz prikrajka sve vreme posmatrala i pratila, da ne mislite sad koješta...) Popela se, mačka, na kraju i na drugi sprat, to se tek orilo zgradom, (i dalje se ničega od ovoga ne sećam, ali i dalje sve verujem), ulazi u stan, mama je, sve tako obučenu i obuvenu i musavu i kezavu, uzela s četiri prsta (dva i dva), kako i pokazuje svaki put kad tu situaciju prepričava, ubacuje je u krevetac, izlazi iz sobe i zatvara vrata.
Zaspa Lea i to je bilo to. Usledile su nove životne prilike osvajane opet - pešaka.
Kasnije je došlo na red pešačenje do vrtića, pa škole, jedne, druge, pa gimnazije u Zrenjaninu, pa do glavne autobuske kako bismo posedali mi, aktivnija i dovitljivija deca sa sela. Pa kad imaš dobro društvo, kao što je Lea tada imala, sve proleti očas-posla. i ne primetiš. Onda, nakon šetanja do stanice, sledi i zafrkancija u busu i uvek sam im zavidela, Saški i Tamari, što će se duže voziti, jer Lea je tad već silazila u Žitištu, a one u Itebeju. (Ipak, tešila se time da će ona ipak prva stići kući na večeru!)
Tu su krenuli već i savremeniji prenosivi uređaji, mobilni, mp3 plejeri, pa je Lea imala još jedno savršeno društvo za pešačenja - muziku! Fakultet, svaki dan od Limana 3 do Limana 1, ili centra ili, ma bilo gde - nogama! Putovanja po svetu...
I tako dalje, i tako dalje...
Sada su mi omiljene šetnje ka poslu, po kiši. Sećam se da je Lea oduvek volela barice, kapljice, vesele kišobrane i čizmice, svež vazduh, zalivanje života...
Lea Radlovački