Заштићена врста слепог миша пронађена код Вршца
ВРШАЦ: Врста слепог миша мали потковичар „рхинолопхус hipposideros” нова је за фауну Војводине.
Јединке ове врсте регистровали су др Милан Пауновић, кустос-саветник збирки сисара Природњачког музеја у Београду и Миливој Вучановић, чувар природе ЈП „2. октобар“ из Вршца које је старалац Предела изузетних одлика „Вршачке планине“.
У марту 2022, током редовног прегледа пећинског склоништа на периферији Вршца, први пут су забележена два одрасла мужјака ове врсте, а уједно је то и први налаз у Војводини.
О малом потковичару
То је најмања европска врста потковичара. Назив потковичар потиче од кожних набора облика коњске потковице који се налазе око носних отвора.
Крзно је сивкасто до жућкасто-смеђе боје са леђне стране, а светлије са трбушне. Младунци су мат сиви. Крила су широка, кратка и заобљена, а за време хибернације цело тело затворе, покривајући га летном мембраном. Јединке у колонији никада нису у блиском телесном контакту.
У фауни Војводине сада је познато 25 врста слепих мишева од 31 укупно забележене у Србији. Мали потковичар до сада није налажен у целој Војводини и перипанонским деловима средишње Србије, а присутан је у побрђу и планинским крајевима јужно од Саве и Дунава.
Појединачне јединке ове врсте зимују у подземним склоништима, пре свега у пећинама и јамама, а током лета своје мале породиљске колоније, које садрже 15 до 30 женки са младунцима, формирају у напуштеним колибама, зградама и топлијим поткапинама.
Највеће зимовалиште у Србији је Рајкова пећина код Мајданпека где је бележено просечно више од 300 јединки.
Угрожава га губитак склоништа
Као типична резидентна врста обично не мигрира на даљине веће од 50 км. Редовна премештања између летњих и зимских склоништа су обично у опсегу од 10 до 30 км. Главни фактори угрожавања ове врсте су узнемиравање и губитак склоништа (тавана, подземних склоништа) фрагментација и изолација станишта и употреба пестицида.
Први налаз ове врсте, као и недавни налази средоземног потковичара „рхинолопхус hipposideros” у околини Вршца, последица је пре свега близине обронака јужних Карпата у суседној Румунији и североисточној Србији где припадници ових врста живе, али и постојања јединог погодног склоништа пећинског типа које се у целој Војводини налази само на Вршачким планинама.
М. Стакић
