Твоја реч: Вида Јовић (23) студенткиња камере на Академији уметности у Новом Саду

Иако је својевремено завршила Гимназију „Јован Јовановић Змај”, много пре тога је знала да ће се бавити медијима, на овај или онај начин, па је тако почела прво са школом глуме, емисијама на Радио-телевизији Војводине и Новосадској телевизији, да би се на крају одлучила за студирање камере. Њен ангажман можете пратити на Инстаграму под именом Жсниматељка и без обзира што су друштвене мреже сад препуне фотографа и сниматеља, Вида сматра да није угрожена ни она, али ни њена професија.

Кад смо се упознале, радила си на РТВ-у, такорећи испред камере, нисам мислила да ћеш завршити баш иза ње... Откуд љубав према медијима, па и према камери?

- Почела сам, као што си рекла, испред камере, додуше, прво у позоришту, па онда на телевизији. Волела сам ту динамику и у неком моменту сам, током рада на РТВ-у, имала прилику да снимам и монтирам прилоге, да све сама радим, и некако ме је више занимало шта се дешавало иза сцене. Имала сам утисак да смо ми као водитељи променљиви, пролазни, а да су колеге иза камере они који креирају све, контролишу ситуације, замишљају и постављају кадрове. Паралелно с тим сам се бавила и фотографијом, па кад је дошло време за пријемни, размишљала сам о новинарству, монтажи и камери. Новинарство је прво отпало, јер ме је више занимао стваралачки процес, па сам на крају ипак изабрала камеру.

Колико је Академија испунила твоја очекивања?

- Испунила је, да. Увек се људи жале како нема довољно праксе, али ја мислим да то није поента факултета. Мислим да треба да усвојимо теоретска знања, а за праксу смо, као и за све у животу, само ми одговорни и ми треба да будемо ти који тражимо и креирамо своје послове. Ни на једном факултету ти се не сервира све. Тако да, што се мене тиче, задовољна сам, упознала сам сјајне људе, и међу професорима и међу колегима, и имам утисак да смо сви блиски и да је цео тај бизнис аудио-визуелних медија такав да препоручујемо једни друге и тако функционишемо.

Хоћеш да кажеш да нема толико сујете као међу глумцима, па и новинарима?

- Рекла бих да нема толико или бар ја још увек нисам свесна тога. Углавном се сви помажемо и размењујемо информације и слично.

Рекла си да пракса, као и све у животу, зависи од нас самих. На који начин ти ствараш себи прилике за практичним знањем?

- Целог живота се трудим да држим отворене очи и да прихватам сваку прилику, колико год неки ангажман деловао можда баналан, прихватам га јер је све то неко искуство, а свако искуство ме је довело до нечег другог. Тако је дошло и до тога да на факултету сарађујем са колегом који има своју продукцију, па правимо рекламе које се емитују и на телевизији. Приватно радим где год ме позову, док сам пре неколико месеци отворила студио где фотографишем људе и производе. Мој животни мото је да си сам одговоран за све и само мораш да се трудиш.

И, каква врста камере, ако тако могу да се изразим, те највише занима? Шта волиш да снимаш, на који начин користиш свој таленат и интересовање?

- То је јако добро питање. Највише волим комерцијалне ствари, да је нешто лепо, да људи имају користи од тога, као што су рекламе, промо видеи, друштвене мреже. Обожавам да креирам садржаје за друге људе, а што ће им кориситити и да је лепо. Једног дана можда и филм.

Имаш ли тај „трип” да, кад идеш улицом или кад било шта радиш, размишљаш о томе како би било добро то нешто и снимити?

- Да! Имам те моменте, као и моменте да, све време док седим овде, кадрирам. Гледам ове линије и кадрирам их. Мислим да је то све професионална деформација. Убеђена сам да се неко рађа с тим, да је то таленат, али и да ти се око толико извежба на неке ствари па стално нешто радиш.

Колико је то предност, а колико мана, односно нешто што може и да оптерећује?

- Мени је предност. Запажам неке ствари и до сада ми није правило никакве проблеме.

Имаш ли моменат да ти је оптерећење у смислу да се нервираш што ниси нешто снимила или фотографисала? Или да не можеш да се опустиш док гледаш неки филм јер стално размишљаш о кадровима, светлу и остало.

- То што кажеш за филм, то ми се често дешава. Често се „упалим”. Имам утисак да људи који се не баве камером, много више гледају филмове и серије од мене, јер све то захтева одређени део мене, енергије и концентрације, па не гледам серију него кадрове. Некад могу да се уживим у радњу, али неке филмове пропустим да гледам јер се оптерећујем неким другим стварима.

Колико си у фазону да неке ствари „снимаш” искључиво оком и чуваш у можданој меморији, односно да не мора све да буде забележено апаратом?

- Нисам оптерећена тиме да морам све да забележим, никад нисам ни била. Битно ми је да ми је нешто лепо и да сам то видела и да запамтим, а што ћу, можда, искористити у неком будућем раду. Али, нисам тип фотографа/сниматеља који стално носи апарат са собом. Имам увек телефон, па могу да уфоткам, али нисам докуменариста, него волим да ја наместим нешто и то забележим.

Будући да је данас свако на неки начин медиј - новинар, сниматељ, фотограф, колико то утиче на твоју професију, колико је нарушава, а колико вас мотивише да докажете да сте с правом ту где сте и да снимање на Тик-Току није исто што и снимање озбиљном апаратуром?

- Одлично питање и ја сам се то највише питала када сам почињала, пре факултета, али некако сад увиђам да има места за све. Има места и за мене, и за људе који то снимају за друштвене мреже, па и за оне који мисле да су професионалци, колико год сад ово можда не звучи лепо, али који раде то из неког интереса. Мислим да свака роба нађе свог купца и да има места за све. Што се тиче моје професије, тера нас да будемо бољи, јер треба да докажемо зашто наша диплома вреди толико, које квалитете имамо, и мада није гаранција, јесте једна улазница. Дефинитивно постоје ствари које се уче само на факултету. Све у свему, не осећам се угрожено. Водим се тиме да ћу једног дана ја бити та која ће преносити знање и информације кроз едукације и радионице.

Супер, јер управо желим да те питам, шта поручујеш средњошколцима који желе да уђу у свет камере, фотографије, монтаже...?

- То треба да их интересује, да много раде, да читају о томе јер сваки ангажман ће допринети њима као особама, али и њиховом стваралаштву. Мислим да се не треба ограничавати неким жанром, треба радити и пробати све, јер интересовање и мотивација су једно, али дисциплина и вештина су друге ствари.

Који су ти планови за даље?

- Планирам да наставим школовање, то све стоји, али наставићу све што сад радим, само на вишем нивоу. Развијам свој студио, ангажмана увек има и мислим да ће даљи путеви само да се отварају.

Леа Радловачки