Tvoja reč: Vida Jović (23) studentkinja kamere na Akademiji umetnosti u Novom Sadu

Iako je svojevremeno završila Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj”, mnogo pre toga je znala da će se baviti medijima, na ovaj ili onaj način, pa je tako počela prvo sa školom glume, emisijama na Radio-televiziji Vojvodine i Novosadskoj televiziji, da bi se na kraju odlučila za studiranje kamere. Njen angažman možete pratiti na Instagramu pod imenom Žsnimateljka i bez obzira što su društvene mreže sad prepune fotografa i snimatelja, Vida smatra da nije ugrožena ni ona, ali ni njena profesija.

Kad smo se upoznale, radila si na RTV-u, takoreći ispred kamere, nisam mislila da ćeš završiti baš iza nje... Otkud ljubav prema medijima, pa i prema kameri?

- Počela sam, kao što si rekla, ispred kamere, doduše, prvo u pozorištu, pa onda na televiziji. Volela sam tu dinamiku i u nekom momentu sam, tokom rada na RTV-u, imala priliku da snimam i montiram priloge, da sve sama radim, i nekako me je više zanimalo šta se dešavalo iza scene. Imala sam utisak da smo mi kao voditelji promenljivi, prolazni, a da su kolege iza kamere oni koji kreiraju sve, kontrolišu situacije, zamišljaju i postavljaju kadrove. Paralelno s tim sam se bavila i fotografijom, pa kad je došlo vreme za prijemni, razmišljala sam o novinarstvu, montaži i kameri. Novinarstvo je prvo otpalo, jer me je više zanimao stvaralački proces, pa sam na kraju ipak izabrala kameru.

Koliko je Akademija ispunila tvoja očekivanja?

- Ispunila je, da. Uvek se ljudi žale kako nema dovoljno prakse, ali ja mislim da to nije poenta fakulteta. Mislim da treba da usvojimo teoretska znanja, a za praksu smo, kao i za sve u životu, samo mi odgovorni i mi treba da budemo ti koji tražimo i kreiramo svoje poslove. Ni na jednom fakultetu ti se ne servira sve. Tako da, što se mene tiče, zadovoljna sam, upoznala sam sjajne ljude, i među profesorima i među kolegima, i imam utisak da smo svi bliski i da je ceo taj biznis audio-vizuelnih medija takav da preporučujemo jedni druge i tako funkcionišemo.

Hoćeš da kažeš da nema toliko sujete kao među glumcima, pa i novinarima?

- Rekla bih da nema toliko ili bar ja još uvek nisam svesna toga. Uglavnom se svi pomažemo i razmenjujemo informacije i slično.

Rekla si da praksa, kao i sve u životu, zavisi od nas samih. Na koji način ti stvaraš sebi prilike za praktičnim znanjem?

- Celog života se trudim da držim otvorene oči i da prihvatam svaku priliku, koliko god neki angažman delovao možda banalan, prihvatam ga jer je sve to neko iskustvo, a svako iskustvo me je dovelo do nečeg drugog. Tako je došlo i do toga da na fakultetu sarađujem sa kolegom koji ima svoju produkciju, pa pravimo reklame koje se emituju i na televiziji. Privatno radim gde god me pozovu, dok sam pre nekoliko meseci otvorila studio gde fotografišem ljude i proizvode. Moj životni moto je da si sam odgovoran za sve i samo moraš da se trudiš.

I, kakva vrsta kamere, ako tako mogu da se izrazim, te najviše zanima? Šta voliš da snimaš, na koji način koristiš svoj talenat i interesovanje?

- To je jako dobro pitanje. Najviše volim komercijalne stvari, da je nešto lepo, da ljudi imaju koristi od toga, kao što su reklame, promo videi, društvene mreže. Obožavam da kreiram sadržaje za druge ljude, a što će im korisititi i da je lepo. Jednog dana možda i film.

Imaš li taj „trip” da, kad ideš ulicom ili kad bilo šta radiš, razmišljaš o tome kako bi bilo dobro to nešto i snimiti?

- Da! Imam te momente, kao i momente da, sve vreme dok sedim ovde, kadriram. Gledam ove linije i kadriram ih. Mislim da je to sve profesionalna deformacija. Ubeđena sam da se neko rađa s tim, da je to talenat, ali i da ti se oko toliko izvežba na neke stvari pa stalno nešto radiš.

Koliko je to prednost, a koliko mana, odnosno nešto što može i da opterećuje?

- Meni je prednost. Zapažam neke stvari i do sada mi nije pravilo nikakve probleme.

Imaš li momenat da ti je opterećenje u smislu da se nerviraš što nisi nešto snimila ili fotografisala? Ili da ne možeš da se opustiš dok gledaš neki film jer stalno razmišljaš o kadrovima, svetlu i ostalo.

- To što kažeš za film, to mi se često dešava. Često se „upalim”. Imam utisak da ljudi koji se ne bave kamerom, mnogo više gledaju filmove i serije od mene, jer sve to zahteva određeni deo mene, energije i koncentracije, pa ne gledam seriju nego kadrove. Nekad mogu da se uživim u radnju, ali neke filmove propustim da gledam jer se opterećujem nekim drugim stvarima.

Koliko si u fazonu da neke stvari „snimaš” isključivo okom i čuvaš u moždanoj memoriji, odnosno da ne mora sve da bude zabeleženo aparatom?

- Nisam opterećena time da moram sve da zabeležim, nikad nisam ni bila. Bitno mi je da mi je nešto lepo i da sam to videla i da zapamtim, a što ću, možda, iskoristiti u nekom budućem radu. Ali, nisam tip fotografa/snimatelja koji stalno nosi aparat sa sobom. Imam uvek telefon, pa mogu da ufotkam, ali nisam dokumenarista, nego volim da ja namestim nešto i to zabeležim.

Budući da je danas svako na neki način medij - novinar, snimatelj, fotograf, koliko to utiče na tvoju profesiju, koliko je narušava, a koliko vas motiviše da dokažete da ste s pravom tu gde ste i da snimanje na Tik-Toku nije isto što i snimanje ozbiljnom aparaturom?

- Odlično pitanje i ja sam se to najviše pitala kada sam počinjala, pre fakulteta, ali nekako sad uviđam da ima mesta za sve. Ima mesta i za mene, i za ljude koji to snimaju za društvene mreže, pa i za one koji misle da su profesionalci, koliko god sad ovo možda ne zvuči lepo, ali koji rade to iz nekog interesa. Mislim da svaka roba nađe svog kupca i da ima mesta za sve. Što se tiče moje profesije, tera nas da budemo bolji, jer treba da dokažemo zašto naša diploma vredi toliko, koje kvalitete imamo, i mada nije garancija, jeste jedna ulaznica. Definitivno postoje stvari koje se uče samo na fakultetu. Sve u svemu, ne osećam se ugroženo. Vodim se time da ću jednog dana ja biti ta koja će prenositi znanje i informacije kroz edukacije i radionice.

Super, jer upravo želim da te pitam, šta poručuješ srednjoškolcima koji žele da uđu u svet kamere, fotografije, montaže...?

- To treba da ih interesuje, da mnogo rade, da čitaju o tome jer svaki angažman će doprineti njima kao osobama, ali i njihovom stvaralaštvu. Mislim da se ne treba ograničavati nekim žanrom, treba raditi i probati sve, jer interesovanje i motivacija su jedno, ali disciplina i veština su druge stvari.

Koji su ti planovi za dalje?

- Planiram da nastavim školovanje, to sve stoji, ali nastaviću sve što sad radim, samo na višem nivou. Razvijam svoj studio, angažmana uvek ima i mislim da će dalji putevi samo da se otvaraju.

Lea Radlovački