„Дневник “ у стогодишњем селу: Јарковци

Међутим, једна добронамерна смерница - тада се нећете запутити „У Јаркоооовце“, већ идете и стижете „НА Јаааарковце“! А онда је све већ лакше..

- Увек се каже „на“ Јарковцима, никада „у“, а претпостављам да је тако зато што смо на узвишењу, па „Где ћеш?“, „Ево, идем на Јарковце“ - појашњава нам домаћин села, председник Савета Месне заједнице Јарковци Раде Даниловић, и то баш у просторијама основне школе „Душан Јерковић“, а некадашњег летњиковца грофа Петра Пејачевића.

И док упрежемо мождане вијуге не би ли се привикли на ову лингвистичку опаску, сазнајемо да нисмо једини којима је тешко да похвата необична правила - чак и поштари греше, па писма која су адресирана „на Јаааарковце“, доставе „у Јаркооовцу“, што је чак код Сечња. Него, да се вратимо ми на непогрешиви мир на обронцима обронака Фрушке горе...

Бирошка кућа постаје етно кућа

Један од најстаријих сачуваних објеката на Јарковцима, осим летњиковца грофа Пејачевића, јесте и бирошка кућа у главној улици, која је од пре два месеца у власништву Лазара Вукмировића, заменика председника Скупштине општине Инђија.

Како каже, план је да у дворишту направи кућу у којој би живео, а од ове старинске, која датира из 1850. године, направи етно кућерак, кафаницу, ресторанчић, јер „за живот није“.

- Не знам да ли сте знали, али најскупљи су плацеви у Јарковцима! Имамо мир, на крају смо пута, ту нам је језеро, овај објекат, парк... Недељно ме двоје-троје пита за цену куће или плаца, а нарочито имају жељу да то буде према језеру - прича Даниловић, а онда нас фрапира још једном информацијом: плац се може купити по цени од 20.000 евра, а кућа са шупицом за 40.000! - Шта је најлепше овде, сад сте ме затекли мало... Па, првенствено тај мир, лепота, кад дође пролеће све излиста, цвркут птица... Овде се долази само наменски, нема где даље да се иде.

А кад треба одатле да се иде, е, карата је на претек! Како нам је речено, последњих година све више младих одлучује да се задржи у селу, јер успевају да пронађу посао у околини, док има и оних који су се посветили пољопривреди. Тако се у јарковачком атару узгајају кукуруз, пшеница и сунцокрет, на стотинак хектара дуван, а на неколико јутара од скоро су ту и кајсије и дуње. Тек понеки се баве овцама, кравама и свињама и то би било то.

Моју вољу населили туђом вољом

На месту некадашње пустаре, којом је такорећи владао гроф Петар Пејачевић и коју је назвао „Моја воља“, настало је село Јарковци након Првог светског рата, а које се најише проширило тек након средине деведесетих година прошлог века, када су се доселили људи бежећи од ондашњих ратова.

У месту су остале неке од најстаријих грађевина, попут летњиковца и понеке бирошке кућице.

- Рецимо, сваке недеље у 9 ујутру око петнаестак људи се окупи на молитви, кад је светац, буде нас и више, а што је најбитније, долазе нам и деца - радостан је наш саговорник, а нарочито задовољан што ће на Јарковцима коначно добити и цркву. - Плац смо откупили од државе, нисмо имали опцију да га добијемо, а новац смо скупили од донација. Кад већ имамо црквену општину и свештеника и ведро небо. Сад нам је ту привремена капелица металне конструкције, коју касније можемо да демонтирамо и пребацимо на гробље. Наредна два-три месеца би требало да буде готов пројекат и да предамо документацију за дозволу, а имамо обећање од председника општине да ћемо добити новац преко конкурса да кренемо с изградњом. Онда ће бити и људи добре воље, биће донација. У јануару смо добили звоно, па сваки пут свештеник учи неко дете да звони. Иначе, црква је требало да буде посвећена Максиму Бранковићу, али ће ипак бити посвећена светом Петру и Павлу.

У плану су још неки пројекти, већи и мањи... Остале су још три улице да се асфалтирају, да се доведу у ред и атарски путеви, а од капиталнијих инвестиција, ту је комплетна санација летњиковца, али пре тога морају да легализују и доведу у ред демолирани објекат у близини, како би ђаке пребацили под нови кров, а атрактивни „замак“ претворили у туристички објекат.

Леа Радловачки