„Брза” мода доноси проблеме радницима и животној средини

На недавно одржаној радионици „Зашто брза мода није решење?”, одржаној у Ректорату Универзитета у Новом Саду, изнела је податак да сваки становник Србије, годишње одложи око 15 килограма текстилног отпада из домаћинства, који нажалост заврши на депонијама, а поражавајуће је то што ми немамо организован систем сакупљања нити сортирања.

- Постоје примери добре праксе и требало би мало више да се угледамо на земље западне Европе, посебно Француску – истакла је професорка Радетић. - Ми имамо мале фирме у Србији које се баве  механичком прерадом текстилног отпада. У свету, хемијска рециклажа је тек у повоју и много времена  је потребно да бисмо могли да добијемо нова хемијска влакна од текстилног отпада, која ће имати добра механичка и друга потребна својства. На нашем факултету развијамо технички текстил, односно „сорбенте” који би могли да се користе за уклањање нафтних мрља са површина вода и уклањање боја или јона тешких метала из воде. То су најчеши загађивачи, нарочито када је реч о текстилној индустрији. Ти „сорбенти” се добијају рециклажом постиндустријског или постпотрошачког текстилног отпада.

Радионица је била посвећена утицају модне индустрије на климатске промене, те је том приликом др Радетић објаснила зашто „брза” мода није решење и какав је утицај текстилне индустрије на окружење данас.

- „Спора” мода је постојала до 2000. године и подразумевала је две до четири колекције годишње, да би уласком у нови миленијум кренула „брза” мода, што доводи до значајне промене попут производње огромних количина одевних предмета – казала је наша саговорница. - На глобалном нивоу то износи између 90 и 100 милијарди одевних предмета за 365 дана. Предвиђања су да ће, уколико се настави овакав раст становништва и предвиђена стопа економског раста, до 2030. године, на годишњем нивоу, у свету бити генерисано око 150 милиона тона текстилног отпада, само од одеће. Проблем тог концепта „брзе” моде је што то није квалитетна одећа, дизајнирана је тако да може да издржи око осам прања и након тога се одбацује, а најчешће заврши са комуналним отпадом. Концепт „брзе” моде са собом носи велики профит, али и социјални проблем искоришћавања радника и угрожавање животне средине.

Она је споменула и огроман печат који текстилна индустрија оставља за собом у природи, те је тако нагласила да је велики проблем потрошња енергије, као и употреба фосилних горива која као последицу сагоревања остављају штетне материје у ваздуху.

- Због испуштања великог садржаја нутријентата у реке и приобална подручја, смањује се кисеоник неопходан рибама и другим воденим организмима – истиче професорица Маја Радетић, додавши да индустрија текстила утиче и на загађење вода. - Највећи број процеса у текстилној индустрији су мокри процеси и подразумевају велике потрошње воде, уз генерисане велике запремине отпадних вода, у којима се могу наћи јони тешких метала, боје и разне канцерогене материје. Ослобађање микровлакана у воду и ваздух су један од проблема, а податак је да су она пронађена у неким пустарама у Сибиру, као и на Северном полу. У Средоземном мору су пак пронађене огромне количине природних мирковлакана, која потичу од памука, те је то доказ да нису само синтетики материјали проблем.

Модна новинарка, ауторка и водитељка подкаста у оквиру „ф.фм” платформе (Удружење за одрживе иницијативе) Марија Радаковић рекла је да је прво и основно решење смањење производње, а да затим треба размишљати о алтернативама.

- Данас је око 60 одсто гардеробе израђено од полиестера, који настаје од исте сировине као и пластична флаша, а то је сирова нафта –  каже Радаковић -  Са друге стране и процес производње природних материјала је проблематичан, због употребе великих количина воде, пестицида и разних хемикалија. Органски произведени природни материјали попут органског памука су прихватљиви, а постоје и боље алтернативе попут конопље. Оно што је генерално будућност модне индустрије су биоматеријали, са карактеристиком биоразградивости, али то је и даље грана у развоју.

Могуће решење је прелазак на систем циркуларне економије  - организовано управљање отпадом и враћање вишкова опет у систем. Каже, када се говори о одрживости модне индустрије као алтернативи постојећем систему „брзе” моде, 50 одсто активности се односи на екологију, а друга половина се тиче достојанствених услова рада и зараде.

- Одрживост постаје све гласнији и важнија тема, али и ту постоје бројни изазови, јер многи брендови, посебно велике модне компаније, користе тај термин и злоупотребљавају га, рекламирајући своје производе као одрживе, а они то нису – разочарано ће наша саговоница. - Када је реч о еколошком начину пословања, увек је препорука бирати мале локалне произвођаче, јер се ради о мањој количини производње. Мали брендови воде рачуна које материјале набављају и где и ко производи и шије ту одећу и размишљају које услуге да понуде како би смањили текстилни отпад. Тако имамо домаће брендове који нуде услуге преправке, или услуге првобитног наручивања и онда улазак у процес производње.

Сви су се након изложених чињеница сложили да као појединци и те како можемо да утичемо на проблем и поведемо рачуна о чишћењу и одржавању одеће, тако што ћемо повећати број ношења ствари између прања, а тиме им и продужити животни век. Уз то се додатно штеде енергија и вода. Неопходно је смањити потрошњу и производњу текстила, увести нове, еколошки прихватљиве технологије и организовати системско прикупљање текстилног отпада. Битан задатак је и едукација деце и младих о култури и екологији одевања и избора одеће, али и организовање кампање за подизање свести о томе да мењајући себе заиста можемо да променимо свет око нас.

Професорица др Маја Радетић дала је пример Француске, као земље са потенцијалним решењем за текстилни отпад. План је био, с обзиром на то да имају организован систем сакупљања текстилног отпада, да 2020. године, на 1.500 становника буде постављен по контејнер за текстилни отпад, а сада их постоји неколико десетина хиљада. Врло је битно истаћи да није само одговорност на нама као потрошачима, па је тако тамо преузет модел продужене одговорности произвођача, који је одговоран за одређени производ до краја његово животног века. Зато и произвођачи учествују на различите начине, па ангажују приватне фирме које сакупљају текстилни отпад, раде сортирање, а оно што не може да се користи поново рециклирају. Такав модел подразумева запошљавање социјално осетљивих група, што је додатни бенефит програма. 

        Ивана Бакмаз