„Brza” moda donosi probleme radnicima i životnoj sredini

Na nedavno održanoj radionici „Zašto brza moda nije rešenje?”, održanoj u Rektoratu Univerziteta u Novom Sadu, iznela je podatak da svaki stanovnik Srbije, godišnje odloži oko 15 kilograma tekstilnog otpada iz domaćinstva, koji nažalost završi na deponijama, a poražavajuće je to što mi nemamo organizovan sistem sakupljanja niti sortiranja.

- Postoje primeri dobre prakse i trebalo bi malo više da se ugledamo na zemlje zapadne Evrope, posebno Francusku – istakla je profesorka Radetić. - Mi imamo male firme u Srbiji koje se bave  mehaničkom preradom tekstilnog otpada. U svetu, hemijska reciklaža je tek u povoju i mnogo vremena  je potrebno da bismo mogli da dobijemo nova hemijska vlakna od tekstilnog otpada, koja će imati dobra mehanička i druga potrebna svojstva. Na našem fakultetu razvijamo tehnički tekstil, odnosno „sorbente” koji bi mogli da se koriste za uklanjanje naftnih mrlja sa površina voda i uklanjanje boja ili jona teških metala iz vode. To su najčeši zagađivači, naročito kada je reč o tekstilnoj industriji. Ti „sorbenti” se dobijaju reciklažom postindustrijskog ili postpotrošačkog tekstilnog otpada.

Radionica je bila posvećena uticaju modne industrije na klimatske promene, te je tom prilikom dr Radetić objasnila zašto „brza” moda nije rešenje i kakav je uticaj tekstilne industrije na okruženje danas.

- „Spora” moda je postojala do 2000. godine i podrazumevala je dve do četiri kolekcije godišnje, da bi ulaskom u novi milenijum krenula „brza” moda, što dovodi do značajne promene poput proizvodnje ogromnih količina odevnih predmeta – kazala je naša sagovornica. - Na globalnom nivou to iznosi između 90 i 100 milijardi odevnih predmeta za 365 dana. Predviđanja su da će, ukoliko se nastavi ovakav rast stanovništva i predviđena stopa ekonomskog rasta, do 2030. godine, na godišnjem nivou, u svetu biti generisano oko 150 miliona tona tekstilnog otpada, samo od odeće. Problem tog koncepta „brze” mode je što to nije kvalitetna odeća, dizajnirana je tako da može da izdrži oko osam pranja i nakon toga se odbacuje, a najčešće završi sa komunalnim otpadom. Koncept „brze” mode sa sobom nosi veliki profit, ali i socijalni problem iskorišćavanja radnika i ugrožavanje životne sredine.

Ona je spomenula i ogroman pečat koji tekstilna industrija ostavlja za sobom u prirodi, te je tako naglasila da je veliki problem potrošnja energije, kao i upotreba fosilnih goriva koja kao posledicu sagorevanja ostavljaju štetne materije u vazduhu.

- Zbog ispuštanja velikog sadržaja nutrijentata u reke i priobalna područja, smanjuje se kiseonik neophodan ribama i drugim vodenim organizmima – ističe profesorica Maja Radetić, dodavši da industrija tekstila utiče i na zagađenje voda. - Najveći broj procesa u tekstilnoj industriji su mokri procesi i podrazumevaju velike potrošnje vode, uz generisane velike zapremine otpadnih voda, u kojima se mogu naći joni teških metala, boje i razne kancerogene materije. Oslobađanje mikrovlakana u vodu i vazduh su jedan od problema, a podatak je da su ona pronađena u nekim pustarama u Sibiru, kao i na Severnom polu. U Sredozemnom moru su pak pronađene ogromne količine prirodnih mirkovlakana, koja potiču od pamuka, te je to dokaz da nisu samo sintetiki materijali problem.

Modna novinarka, autorka i voditeljka podkasta u okviru „f.fm” platforme (Udruženje za održive inicijative) Marija Radaković rekla je da je prvo i osnovno rešenje smanjenje proizvodnje, a da zatim treba razmišljati o alternativama.

- Danas je oko 60 odsto garderobe izrađeno od poliestera, koji nastaje od iste sirovine kao i plastična flaša, a to je sirova nafta –  kaže Radaković -  Sa druge strane i proces proizvodnje prirodnih materijala je problematičan, zbog upotrebe velikih količina vode, pesticida i raznih hemikalija. Organski proizvedeni prirodni materijali poput organskog pamuka su prihvatljivi, a postoje i bolje alternative poput konoplje. Ono što je generalno budućnost modne industrije su biomaterijali, sa karakteristikom biorazgradivosti, ali to je i dalje grana u razvoju.

Moguće rešenje je prelazak na sistem cirkularne ekonomije  - organizovano upravljanje otpadom i vraćanje viškova opet u sistem. Kaže, kada se govori o održivosti modne industrije kao alternativi postojećem sistemu „brze” mode, 50 odsto aktivnosti se odnosi na ekologiju, a druga polovina se tiče dostojanstvenih uslova rada i zarade.

- Održivost postaje sve glasniji i važnija tema, ali i tu postoje brojni izazovi, jer mnogi brendovi, posebno velike modne kompanije, koriste taj termin i zloupotrebljavaju ga, reklamirajući svoje proizvode kao održive, a oni to nisu – razočarano će naša sagovonica. - Kada je reč o ekološkom načinu poslovanja, uvek je preporuka birati male lokalne proizvođače, jer se radi o manjoj količini proizvodnje. Mali brendovi vode računa koje materijale nabavljaju i gde i ko proizvodi i šije tu odeću i razmišljaju koje usluge da ponude kako bi smanjili tekstilni otpad. Tako imamo domaće brendove koji nude usluge prepravke, ili usluge prvobitnog naručivanja i onda ulazak u proces proizvodnje.

Svi su se nakon izloženih činjenica složili da kao pojedinci i te kako možemo da utičemo na problem i povedemo računa o čišćenju i održavanju odeće, tako što ćemo povećati broj nošenja stvari između pranja, a time im i produžiti životni vek. Uz to se dodatno štede energija i voda. Neophodno je smanjiti potrošnju i proizvodnju tekstila, uvesti nove, ekološki prihvatljive tehnologije i organizovati sistemsko prikupljanje tekstilnog otpada. Bitan zadatak je i edukacija dece i mladih o kulturi i ekologiji odevanja i izbora odeće, ali i organizovanje kampanje za podizanje svesti o tome da menjajući sebe zaista možemo da promenimo svet oko nas.

Profesorica dr Maja Radetić dala je primer Francuske, kao zemlje sa potencijalnim rešenjem za tekstilni otpad. Plan je bio, s obzirom na to da imaju organizovan sistem sakupljanja tekstilnog otpada, da 2020. godine, na 1.500 stanovnika bude postavljen po kontejner za tekstilni otpad, a sada ih postoji nekoliko desetina hiljada. Vrlo je bitno istaći da nije samo odgovornost na nama kao potrošačima, pa je tako tamo preuzet model produžene odgovornosti proizvođača, koji je odgovoran za određeni proizvod do kraja njegovo životnog veka. Zato i proizvođači učestvuju na različite načine, pa angažuju privatne firme koje sakupljaju tekstilni otpad, rade sortiranje, a ono što ne može da se koristi ponovo recikliraju. Takav model podrazumeva zapošljavanje socijalno osetljivih grupa, što je dodatni benefit programa. 

        Ivana Bakmaz