Сећање на песника Стевана Тонтића (1946–2022)

Тонтић је 2014. постао Новосађанин. Са супругом Снежаном скоро нечујно је ушао у наш град. После избегличких избивања у Берлину и мучних година у ратном Сарајеву он је доспео у, за његово актуелно искуство, оглувели и грађанско успорени град, град непознатих људи  који су у њему магловито препознавали песника и једног од многих избеглица које су сретали у минулим годинама. Тонтић се није жалио, није од своје судбине стварао жалосно позорје, као да је прикривао патњу, желећи да  буде неко ко се трудио да више разуме нас него ми њега.

У његовом  христоликом лицу могли смо наслутити двосмисленост коју је доносила патња: догађај који нас чини узвишеним у жељи да се жртвујемо за више циљеве и догађај који нас као људске појаве понижава јер је претио да више циљеве упрља тиме што би од нас чинио своје  поданике. Тонтић је проницљиво бежао од светаштва које се могло претворити у тиранију.Кроз ту оптику читао је људску историју и драматичне преображаје савремених друштава. Зато није желео да у њему видимо ни песника, ни свеца. Али он је био обоје. На свој скромни, стишани начин.

Припадник генерације која је окусила обећања утопије, њена двосмислена и наизглед  дародавна пророчанства, у свом песничком и егзистенцијалном деловању доспео је на другу страну те двадесетовековне идеологије суочивши се са крајњим видовима људске историје отеловљеним у катастрофичком рату. У историји која је обећавала и надахњивала, организовала заборав патње и страдања, географију судбине и поништење људског достојанства, Тонтић је као многи његови савременици живео у чуду живота настојећи да разазна његове разлоге и његове неразумљиве преображаје.

Историја, људски свет, немушта природа, идеологије и њихова метафизичка утемељења као и видови манифестовања наведених стварности у гестовима невиности и зла, средишњи су мотиви Тонтићеве песничке филозофије, његовог често гротескног конституисања песничке слике света. Његова поезија је релативизирајући, иронични и самоиронични  дискурс, без апсолутизација и јединствених истина, јер Тонтић знао да су истине исторични конструкт, да је љубав илузионистички говор људског очајања, да је усамљеност вапај, да је пријатељство тло које се распада... да је људски свет у савременим модусима постојања изложен ударима и порицањима катаклизмичких сила које нас заваравају и гурају у провалију. Улога поезије није у томе да нас утеши, још мање да нас спаси, Тонтић је свестан  да је Атина лаж, као и Спарта и да су врлине света скривене у тами под којом немирно спавамо. Нимало утешно, али песнички разложна слика нашег свакодневног пакла.

Владимир Гвозден је о Тонтићу записао следеће: ”Стеван Тонтић, српски песник из Сарајева, који се на сцени појавио почетком седамдесетих година, а чија песничка и људска судбина је, након деведесетих година, обележена искуством рата у Босни, напуштањем Сарајева и егзилом у Немачкој где је остварио видљиво присуство на песничкој сцени. Усред ратних разарања он пева црнохуморну песму Васку Попи о трогодишњици његове смрти, обраћа му се и вешто стилизију његов језик из различитих фаза стваралаштва, како би проткао црнохуморну идеју о срећи у смрти, о срећи у миру, без тешког бремена изгубљености коју је донео наступајући хаос. Тонтићева поезија, истовремено сведочанство и коментар о злу, референцијална је и води читаоца у блиско историјско време обележено трагизмом, меланхолијом и патетиком. Као историјски бродолом који огољава потенцијал зла у човеку, Сарајево постаје симбол удеса и пада свих утопија у које је се могло веровати.

Стеван Тонтић, рођен 1946. у селу Грдановци код Санског Моста у Босни и Херцеговини, завршио је студије филозофије са социологијом на Филозофском факултету у Сарајеву 1972. године. Након студија радио краће време као новинар, а најдуже као уредник у сарајевској издавачкој кући „Свјетлост”. Половином осамдесетих главни је уредник часописа „Живот”. Током рата одлази 1993. у егзил у Немачку (Берлин), где остаје до краја 2001. Отада до 2013. живи  у Сарајеву, а након тога се настањује у Новом Саду. Објавио је двадесетак песничких збирки и роман „Твоје срце, зеко”. Приредио је антологије Новије пјесништво Босне и Херцеговине (Сарајево 1990) и Модерно српско пјесништво (Сарајево 1991). Тонтићева дела преведена су на више језика, а „Сарајевски рукопис” доживео је на немачком више издања. Добитник више награда у БиХ и Србији (награда града Сарајева, Шантићева, Змајева, Ракићева, Кочићева, Антићева, Душан Васиљев), а у Немачкој: награда „Хорст Бинек” Баварске академије лепих уметности, те награду града Хајделберга „Књижевост у егзилу”.

        Јован Зивлак