30 година од  последње смртне казне: Јохан стрељан због убиства и силовања девојчице

Наиме, тог 14. фебруара 1992. године у Окружном затвору у Сомбору стрељан је Јохан Дроздек, осуђен 14. марта 1988. године због убиства и силовања шестогодишње девојчице. Дроздек је злочин починио у Каравукову, селу надомак Оџака, како би се осветио девочицином оцу јер му, како је касније рекао на суђењу, „није дао бицикл”. Он је, ипак, узео тај бицикл и на њему одвезао дете до сеоског гробља, где ју је прво убио, а потом силовао.

Комшије из Каравукова испричале су да су видели Јохана како на бициклу некуда одвози малу Ивану. Обећао јој је чоколадицу, ако се провоза с њим. На основу трагова на великој цигли, нађеној поред девојчициног тела, утврђено је да је дете које се отимало и вриштало, најпре усмртио, а затим силовао.

Дроздек на суђењу није порицао злочин. Тада је рекао да му је мотив био то што му „Џемо није дао бицикл” и да у бесу није знао шта ради. Испричао је да га је „мала нервирала када је почела да плаче и све гласније моли да је врати кући”.

- Кајем се, није требало да је убијем - додао је Дроздек, који је осуђен на смрт.

У Србији судови су од 1991. до 2002. изрекли 19 смртних казни, од којих ниједна није извршена. У тренутку када је укинута, 12 осуђеника је чекало на извршење смртне казне. Уместо пред стрељачки строј, њима је казна преимонована у 40 година робије. У овој групи је био у Борислав Чолић из Хрватске Костајнице који је 21. фебруара 1997. године у Футогу убио трочлану породицу Смиљанић. Чолић је, како је саопштено, умро од инфакта 3. марта 2020. године, а казну је требало да служи до средине септембра 2036.

Осим Чолића, за време издржавања казне 2012, преминуо је Милан Ивковић, док је Вучко Манојловић, вероватно најпознатији осуђеник у Србији на смрту казну, помилован 2013. године одлуком председника Републике. У нишком затвору је провео више од три деценије, а на смртну казну осуђен је због убиства тужиоца у Лесковцу осамдесетих година прошлог века.

Од деветорице преосталих, први је 17. јуна прошле године изашао на на слободу Азис Муслију.

Иза зидина новог затвора за најтеже осуђенике у Падинској Скели казну издржавају бивши осуђеници на смрт Илија Вујић, Радован Јоксић, Зоран Јевремовић, Мирослав Стојадиновић, Славољуб Велић и Славољуб Јовановић. У „Забели” су Љубомир Стевановић и Азис Муслију, а у Нишу Млађа Миловановић. Према доступним подацима, први ће на слободу Илија Вујић (27. марта 2034.) и Зоран Јевремовић 16. марта исте године.

У Србији је готово два века примењивана једина тежа казна - смртна. Не постоје прецизни подаци, али се верује да је у том периоду извршено око 4.500 погубљења за различите злочине, који нису нужно била убиства.

Смртну казну је извршавао осмочлани стрељачки вод, чији чланови нису знали ко од њих испаљује праве метке, а ко ћорке.

Народна скупштина Србије је 26. фебруара 2002. изменила Кривични закон и из њега избрисала смртну казну.

Смртна казна је закључно са 2019. била укинута законом или у пракси у 142 земље, што значи да се у 56 земаља још користила, објавио је Европски парламент поводом дана међународне кампање Градови против смртне казне 30. новембра. У 2019. у свету је погубљено 657 људи, а осуђених на смрт било је више од 25.000, саопштио је Европски парламент који се снажно противи смртној казни и здушно залаже за њено укидање свуда у свету.

У Европи је Белорусија једина земља која и даље извршава смртну казну.

У свету се користи неколико начина за извршење смртне казне: одрубљивање главе (у Саудијској Арабији), вешање (Авганистан, Бангладеш, Египат, Иран, Ирак, Јапан, Јордан, Кувајт, Малезија, Палестина, Пакистан, Сингапор, Јужни Судан),смртоносна ињекција (Кина, САД, Вијетнам) и стрељање (Бахреин, Белорусија, Кина, Северна Кореја, Палестина, Саудијска Арабија, Сомалија, УАЕ, Јемен).

Истраживање портала smrtnakazna.rs из септембра прошле године показује да је подршка повратку сртне казне у Србији у благом порасту: 69 испитаника је за смртну казну, а 31 против ње.

Поновно увођење смрне казне највећу подршку има у централној Србији (72 посто) и Војводини (69 посто), а најмању у Београду (64 процента).

М. Бозокин