30 godina od  poslednje smrtne kazne: Johan streljan zbog ubistva i silovanja devojčice

Naime, tog 14. februara 1992. godine u Okružnom zatvoru u Somboru streljan je Johan Drozdek, osuđen 14. marta 1988. godine zbog ubistva i silovanja šestogodišnje devojčice. Drozdek je zločin počinio u Karavukovu, selu nadomak Odžaka, kako bi se osvetio devočicinom ocu jer mu, kako je kasnije rekao na suđenju, „nije dao bicikl”. On je, ipak, uzeo taj bicikl i na njemu odvezao dete do seoskog groblja, gde ju je prvo ubio, a potom silovao.

Komšije iz Karavukova ispričale su da su videli Johana kako na biciklu nekuda odvozi malu Ivanu. Obećao joj je čokoladicu, ako se provoza s njim. Na osnovu tragova na velikoj cigli, nađenoj pored devojčicinog tela, utvrđeno je da je dete koje se otimalo i vrištalo, najpre usmrtio, a zatim silovao.

Drozdek na suđenju nije poricao zločin. Tada je rekao da mu je motiv bio to što mu „Džemo nije dao bicikl” i da u besu nije znao šta radi. Ispričao je da ga je „mala nervirala kada je počela da plače i sve glasnije moli da je vrati kući”.

- Kajem se, nije trebalo da je ubijem - dodao je Drozdek, koji je osuđen na smrt.

U Srbiji sudovi su od 1991. do 2002. izrekli 19 smrtnih kazni, od kojih nijedna nije izvršena. U trenutku kada je ukinuta, 12 osuđenika je čekalo na izvršenje smrtne kazne. Umesto pred streljački stroj, njima je kazna preimonovana u 40 godina robije. U ovoj grupi je bio u Borislav Čolić iz Hrvatske Kostajnice koji je 21. februara 1997. godine u Futogu ubio tročlanu porodicu Smiljanić. Čolić je, kako je saopšteno, umro od infakta 3. marta 2020. godine, a kaznu je trebalo da služi do sredine septembra 2036.

Osim Čolića, za vreme izdržavanja kazne 2012, preminuo je Milan Ivković, dok je Vučko Manojlović, verovatno najpoznatiji osuđenik u Srbiji na smrtu kaznu, pomilovan 2013. godine odlukom predsednika Republike. U niškom zatvoru je proveo više od tri decenije, a na smrtnu kaznu osuđen je zbog ubistva tužioca u Leskovcu osamdesetih godina prošlog veka.

Od devetorice preostalih, prvi je 17. juna prošle godine izašao na na slobodu Azis Musliju.

Iza zidina novog zatvora za najteže osuđenike u Padinskoj Skeli kaznu izdržavaju bivši osuđenici na smrt Ilija Vujić, Radovan Joksić, Zoran Jevremović, Miroslav Stojadinović, Slavoljub Velić i Slavoljub Jovanović. U „Zabeli” su Ljubomir Stevanović i Azis Musliju, a u Nišu Mlađa Milovanović. Prema dostupnim podacima, prvi će na slobodu Ilija Vujić (27. marta 2034.) i Zoran Jevremović 16. marta iste godine.

U Srbiji je gotovo dva veka primenjivana jedina teža kazna - smrtna. Ne postoje precizni podaci, ali se veruje da je u tom periodu izvršeno oko 4.500 pogubljenja za različite zločine, koji nisu nužno bila ubistva.

Smrtnu kaznu je izvršavao osmočlani streljački vod, čiji članovi nisu znali ko od njih ispaljuje prave metke, a ko ćorke.

Narodna skupština Srbije je 26. februara 2002. izmenila Krivični zakon i iz njega izbrisala smrtnu kaznu.

Smrtna kazna je zaključno sa 2019. bila ukinuta zakonom ili u praksi u 142 zemlje, što znači da se u 56 zemalja još koristila, objavio je Evropski parlament povodom dana međunarodne kampanje Gradovi protiv smrtne kazne 30. novembra. U 2019. u svetu je pogubljeno 657 ljudi, a osuđenih na smrt bilo je više od 25.000, saopštio je Evropski parlament koji se snažno protivi smrtnoj kazni i zdušno zalaže za njeno ukidanje svuda u svetu.

U Evropi je Belorusija jedina zemlja koja i dalje izvršava smrtnu kaznu.

U svetu se koristi nekoliko načina za izvršenje smrtne kazne: odrubljivanje glave (u Saudijskoj Arabiji), vešanje (Avganistan, Bangladeš, Egipat, Iran, Irak, Japan, Jordan, Kuvajt, Malezija, Palestina, Pakistan, Singapor, Južni Sudan),smrtonosna injekcija (Kina, SAD, Vijetnam) i streljanje (Bahrein, Belorusija, Kina, Severna Koreja, Palestina, Saudijska Arabija, Somalija, UAE, Jemen).

Istraživanje portala smrtnakazna.rs iz septembra prošle godine pokazuje da je podrška povratku srtne kazne u Srbiji u blagom porastu: 69 ispitanika je za smrtnu kaznu, a 31 protiv nje.

Ponovno uvođenje smrne kazne najveću podršku ima u centralnoj Srbiji (72 posto) i Vojvodini (69 posto), a najmanju u Beogradu (64 procenta).

M. Bozokin