Научник-истарживач Чарлс Дарвин: Чудесни путеви постанка

Свој механизам еволуције звао је „природна селекција” и описао захтеве која морају бити испуњени да би се она могла догодити. Врста мора показивати варијације (нпр. висина, боја очију, дужина палца, интелигенција итд.) које су уједно и наследне, па тако, рецимо, деца личе на своје родитеље. Наравно, сви чланови једне популације не доживе шансу да се репродукују.

Да није тако, за 750 година пар слонова намножио би се на деветнаест милиона ако би сваки наследник живео 100 година и имао шест потомака, израчунао је Дарвин. Неки примерци врста боље подносе селективни притисак, запажа научник, те због наслеђених особина имају више шансе да преживе нападе грабљиваца и хладну зиму, да освоје женку и да за собом оставе бројније потомство. Томе додаје да успешне карактеристике постају доминантније у одређеној популацији, док се слабије губе.

Идеја о еволуцији потиче још из античког периода, међутим, Чарлс Дарвин био је прва особа која је прикупила доказе и објаснила принципе по којима она функционише. Дуго је пропитивао релевантност сопствених открића, сумњајући у необоривост доказа, те је протекло 20 година пре него што је објавио своју теорију, која је померила начин гледања на развитак живота на нашој планети.

Док су креационисти сматрали да је Бог створио све врсте на Земљи са карактеристикама које су непроменљиве и имају одређену сврху, Дарвин је тврдио да све оне имају заједничког претка, али су неке међусобно сродније. Ако замислимо филогенетско стабло, рекли бисмо да је гледао на људе као на грану која има заједничку основу са граном мајмуна, те није њен наставак, како су многи разумели, па му никако нису могли опростити што је „срозао човека указавши на његово животињско порекло”. Трвења око исправности Дарвинове теорије нису постојала само међу његовим савременицима.

Дарвинова награда, стара колико и интернет култура, резервисана је за људе који су запањујуће неспособни да препознају очигледне опасности  модерног света, те својом глупошћу успевају да себе елиминишу из банке гена, попут терористе који пошаље писмо-бомбу без довољно маркица. Због тога је, када се бира победник, услов да је особа својим сулудим поступком себе усмртила или барем учинила неспособним за репродукцију. Један такав случај забележен је у Украјини, 25. маја 1999, преносе „Дојче прес агентур” и „Блумберг њуз сорс”. Наиме, 42-годишњи рибар из Кијева убио се струјом док је пецао на реци Теребљи. Повезао је кабел на утичницу у својој кући, а његов крај ставио у реку, чиме је произвео електрошок и убио рибе. Кад је на површини воде угледао толику количину укусне хране, ушао је у реку да покупи плен, а да prеthodno није извадио кабел под напоном, те га је снашла иста судбина као и невине рибе.

Августа 1999. школске власти Канзас Ситија гласале су да се она избаци из наставних планова на територији целе државе. „Наш школски систем учи децу како су само прецењени мајмуни који су еволуирали из праисконског блата”, изјавио је представник Тексаса Том Дилеј у свом страственом говору у Сенату. Године 2017. у Србији је покренута петиција за ревизију изучавања Дарвинове теорије еволуције у школама и на факултетима, уз тврдњу да се она заснива на спекулацијама, машти, заблуди и лажи, али је и 2004. тадашња министарка просвете Љиљана Чолић покушала да декретом изостави Дарвина из наставног плана за биологију.

Чарлс Дарвин рођен је 12. фебруара 1809, баш као и Абрахам Линколн, први председник САД. Детињство је провео у енглеској грофовији Шропшир, у месту Шрузбери, као пето дете у добростојећој породици. Рекло би се да је љубав према науци наследио од деде са очеве стране – Еразмуса Дарвина. Прва станица Чарлсовог академског образовања био је Медицински факултет у Едимбургу, где је хранио свој ум класификацијама биљака у природњачкој поставци, али га је напустио после две године јер није могао да поднесе крв, сецирање мртваца и хирургију пре хлороформа.

Међутим, ту је упознао много слободоумних научника који су одбацивали религијске погледе на настанак света. Када је Дарвинов отац схватио да од синовљеве медицинске каријере неће бити ништа, пребацио га је 1828. године у Kеmbriy, на Христов kolеy, јер је сматрао да ће се тамо пронаћи. То и није био чудан избор ако се има у виду да се пре педесетих година 19. века наука о природи није могла студирати посебно, већ само у оквиру других струка, као што су филозофија и теологија. Међутим, није му лежало механичко понављање садржаја, већ су му основни извори знања били су опажање, књиге и пријатељи са којима је делио интересовања.

Са двадесет година уживао је да пешачи по природи и страсно прикупља примерке пчела. На препоруку свог професора Yona Стивенсона Хенслоуа, који је у њему препознао надареног посматрача и истраживача, са геологом Адамом Sеyvikom и осталим природњацима пошао је 1831. на пут око света бродом „Бигл”, који је уместо планиране две трајао пет година.

Проматрање станишта и њихових представника, на том путовању, довело га је до закључка да се изумирање може догодити и без драстичне промене климе или неке природне катастрофе. Довољно је било да понуда хране за исту врсту животиња буде различита на супротним странама заједничког острва. До овог револуционарног открића дошао захваљујући различитим зебама: једне су, како каже, имале дебео кљун, којим су сакупљале семенке, а друге веома дуг и танак, досежући њиме до нектара у цвећу, што их је накнадно дефинисало, те нису могле једне другима да буду партнери у размножавању.

Посебно је био изненађен занимљивим животињама и биљкама Јужне Америке: yinovskim корњачама са Галапагоса, игуанама и птицама, толико безазленим и ненавикнутим на људе да их се уопште нису плашиле, те су једну нехотице убили шеширом, док је Чарлс рукама без проблема скинуо с гране великог сокола.

 Слађана Милачић