Naučnik-istarživač Čarls Darvin: Čudesni putevi postanka

Svoj mehanizam evolucije zvao je „prirodna selekcija” i opisao zahteve koja moraju biti ispunjeni da bi se ona mogla dogoditi. Vrsta mora pokazivati varijacije (npr. visina, boja očiju, dužina palca, inteligencija itd.) koje su ujedno i nasledne, pa tako, recimo, deca liče na svoje roditelje. Naravno, svi članovi jedne populacije ne dožive šansu da se reprodukuju.

Da nije tako, za 750 godina par slonova namnožio bi se na devetnaest miliona ako bi svaki naslednik živeo 100 godina i imao šest potomaka, izračunao je Darvin. Neki primerci vrsta bolje podnose selektivni pritisak, zapaža naučnik, te zbog nasleđenih osobina imaju više šanse da prežive napade grabljivaca i hladnu zimu, da osvoje ženku i da za sobom ostave brojnije potomstvo. Tome dodaje da uspešne karakteristike postaju dominantnije u određenoj populaciji, dok se slabije gube.

Ideja o evoluciji potiče još iz antičkog perioda, međutim, Čarls Darvin bio je prva osoba koja je prikupila dokaze i objasnila principe po kojima ona funkcioniše. Dugo je propitivao relevantnost sopstvenih otkrića, sumnjajući u neoborivost dokaza, te je proteklo 20 godina pre nego što je objavio svoju teoriju, koja je pomerila način gledanja na razvitak života na našoj planeti.

Dok su kreacionisti smatrali da je Bog stvorio sve vrste na Zemlji sa karakteristikama koje su nepromenljive i imaju određenu svrhu, Darvin je tvrdio da sve one imaju zajedničkog pretka, ali su neke međusobno srodnije. Ako zamislimo filogenetsko stablo, rekli bismo da je gledao na ljude kao na granu koja ima zajedničku osnovu sa granom majmuna, te nije njen nastavak, kako su mnogi razumeli, pa mu nikako nisu mogli oprostiti što je „srozao čoveka ukazavši na njegovo životinjsko poreklo”. Trvenja oko ispravnosti Darvinove teorije nisu postojala samo među njegovim savremenicima.

Darvinova nagrada, stara koliko i internet kultura, rezervisana je za ljude koji su zapanjujuće nesposobni da prepoznaju očigledne opasnosti  modernog sveta, te svojom glupošću uspevaju da sebe eliminišu iz banke gena, poput teroriste koji pošalje pismo-bombu bez dovoljno markica. Zbog toga je, kada se bira pobednik, uslov da je osoba svojim suludim postupkom sebe usmrtila ili barem učinila nesposobnim za reprodukciju. Jedan takav slučaj zabeležen je u Ukrajini, 25. maja 1999, prenose „Dojče pres agentur” i „Blumberg njuz sors”. Naime, 42-godišnji ribar iz Kijeva ubio se strujom dok je pecao na reci Tereblji. Povezao je kabel na utičnicu u svojoj kući, a njegov kraj stavio u reku, čime je proizveo elektrošok i ubio ribe. Kad je na površini vode ugledao toliku količinu ukusne hrane, ušao je u reku da pokupi plen, a da prethodno nije izvadio kabel pod naponom, te ga je snašla ista sudbina kao i nevine ribe.

Avgusta 1999. školske vlasti Kanzas Sitija glasale su da se ona izbaci iz nastavnih planova na teritoriji cele države. „Naš školski sistem uči decu kako su samo precenjeni majmuni koji su evoluirali iz praiskonskog blata”, izjavio je predstavnik Teksasa Tom Dilej u svom strastvenom govoru u Senatu. Godine 2017. u Srbiji je pokrenuta peticija za reviziju izučavanja Darvinove teorije evolucije u školama i na fakultetima, uz tvrdnju da se ona zasniva na spekulacijama, mašti, zabludi i laži, ali je i 2004. tadašnja ministarka prosvete Ljiljana Čolić pokušala da dekretom izostavi Darvina iz nastavnog plana za biologiju.

Čarls Darvin rođen je 12. februara 1809, baš kao i Abraham Linkoln, prvi predsednik SAD. Detinjstvo je proveo u engleskoj grofoviji Šropšir, u mestu Šruzberi, kao peto dete u dobrostojećoj porodici. Reklo bi se da je ljubav prema nauci nasledio od dede sa očeve strane – Erazmusa Darvina. Prva stanica Čarlsovog akademskog obrazovanja bio je Medicinski fakultet u Edimburgu, gde je hranio svoj um klasifikacijama biljaka u prirodnjačkoj postavci, ali ga je napustio posle dve godine jer nije mogao da podnese krv, seciranje mrtvaca i hirurgiju pre hloroforma.

Međutim, tu je upoznao mnogo slobodoumnih naučnika koji su odbacivali religijske poglede na nastanak sveta. Kada je Darvinov otac shvatio da od sinovljeve medicinske karijere neće biti ništa, prebacio ga je 1828. godine u Kembriy, na Hristov koley, jer je smatrao da će se tamo pronaći. To i nije bio čudan izbor ako se ima u vidu da se pre pedesetih godina 19. veka nauka o prirodi nije mogla studirati posebno, već samo u okviru drugih struka, kao što su filozofija i teologija. Međutim, nije mu ležalo mehaničko ponavljanje sadržaja, već su mu osnovni izvori znanja bili su opažanje, knjige i prijatelji sa kojima je delio interesovanja.

Sa dvadeset godina uživao je da pešači po prirodi i strasno prikuplja primerke pčela. Na preporuku svog profesora Yona Stivensona Hensloua, koji je u njemu prepoznao nadarenog posmatrača i istraživača, sa geologom Adamom Seyvikom i ostalim prirodnjacima pošao je 1831. na put oko sveta brodom „Bigl”, koji je umesto planirane dve trajao pet godina.

Promatranje staništa i njihovih predstavnika, na tom putovanju, dovelo ga je do zaključka da se izumiranje može dogoditi i bez drastične promene klime ili neke prirodne katastrofe. Dovoljno je bilo da ponuda hrane za istu vrstu životinja bude različita na suprotnim stranama zajedničkog ostrva. Do ovog revolucionarnog otkrića došao zahvaljujući različitim zebama: jedne su, kako kaže, imale debeo kljun, kojim su sakupljale semenke, a druge veoma dug i tanak, dosežući njime do nektara u cveću, što ih je naknadno definisalo, te nisu mogle jedne drugima da budu partneri u razmnožavanju.

Posebno je bio iznenađen zanimljivim životinjama i biljkama Južne Amerike: yinovskim kornjačama sa Galapagosa, iguanama i pticama, toliko bezazlenim i nenaviknutim na ljude da ih se uopšte nisu plašile, te su jednu nehotice ubili šeširom, dok je Čarls rukama bez problema skinuo s grane velikog sokola.

 Slađana Milačić