Представљена сабрана дела Ивана С. Јастребова

Бошко Сувајџић, професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду, уредник библиотеке "Корени" у издавачкој кући "Службени гласник", приређивач је дела "Стара Србија и Албанија", што је, каже, био веома обиман и захтеван посао.



Напоменуо је да је изненадна смрт Јастребова у 19. веку прекинула рад на тој књизи, које је тада објављено само на руском језику, у мањем тиражу и није била присутна у већем броју библиотека у Србији.



Уз опсежно трагање пронађена је и објављена интегрална верзија тог капиталног дела.



Био је пасионирани истраживач Србије, што је пренео у своја важна дела. Увек се веома темељно припремао за писање кроз та истраживања. Доста му је било све олакшано, јер је био невероватан полиглота, говорећи српски, грчки, албански, турски, немачки, турски, персијски арапски, француски језик, открио је Сувајџић.



Навео је да је до сада објављено већ 5. издање књиге, да су prеthodni тиражи брзо распродати, те да је дело "препознато и признато".



Службени гласник је објавио барем 20 књига о Косову, али ово дело Јастребова се истиче по свему. На тај начин дајемо допринос животу Срба на Косову и Метохији, закључио је уредник и приређивач.



Валентина Питулић, професор на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, рекла је да је веома значајан нови повратак и присутност великог пријатеља Срба, толико деценија и векова касније, путем три тома књига.



Призрен је тада био престоница, као данас Београд. Јастребов нам је присутан и због Епископије у Призрену, јер је кућа у којој је живео претворена у наведену установу. У овом граду се и данас учи и говори српски језик, објаснила је Питулић.



Она је навела да је аутор изучавао слављење слава код Срба као занимљиву традицију и обичај по чему су препознати као народ у виду националног обележја.



Потребно је живети Косово и косовски завет. Важно је да се сачува српски народ, а то се може постићи ако Срби остану да живе доле на Косову и Метохији, закључила је професорка.



На промоцији су говорили још Весна Смиљанић Рангелов, преводилац и Борисав Челиковић, уредник.



Иван Степанович Јастребов (1839-1894) је био руски дипломата, историчар, етнограф и археолог, конзул у Скадру, Призрену, Јањини и Солуну. У Призрену је имао службу у два периода, од 1870-1876. и 1879-1886. године. Као дипломата штитио је Србе на Косову и Метохији, трудећи се да спречи њихово исељавање.



Провео је радни век на Балкану као дипломатски представник Руске царевине и остао је запамћен као велики пријатељ српског народа. Дужност руског конзула у европској Турској омогућила је Јастребову да пропутује и упозна Стару Србију, Македонију и Албанију.



Србија га је одликовала Орденом Таковског крста III реда, Орденом Св. Саве II и И реда, Знаком Црвеног крста и Медаљом Друштва Св. Саве. Црна Гора одликовала је Јастребова Орденом за независност Црне Горе II и И реда.



Посвећен му је роман “Руски конзул” српског писца Вука Драшковића, у којем су изнете чињенице и подаци који се односе на живот и дело руског дипломате, који је у великој мери задужио српски народ.



Његово дело “Стара Србија и Албанија” представља важан извор за проучавање Подримља у другој половини 19. века, у географском, историјском, етнографском и демографском погледу.



Како наводе из издаваштва, његове белешке о ономе што је лично видео или сазнао од савременика на појединим местима су јединствене и од непроцењиве важности.



Збирка “Обичаји и песме Срба у Турској” представља врх етнографске науке 19. века. Без те збирке и студије не може се интегрално представити значај српске усмене културе, опис обичаја и обреда, нити уобличити слика заборављене прошлости.



Књигу “Подаци за историју српске цркве и народа, из путничких записника И. С. Јастребова", објавио је сам аутор у Београду 1879. године. У њој су сабрани прилози које је Јастребов објавио у часопису “Гласник Српског ученог друштва” 1875-1880.



Јастребов је и у Солуну наставио да брани и помаже српски народ. Умро је од срчаног удара у 55. години у Солуну, 7. јануара 1894. године. Оставио је иза себе супругу Нину и децу - сина Растислава и кћерку Људмилу.



На једном венцу положеном на његов гроб писало је - "Пријатељу Срба - од Српства".