Predstavljena sabrana dela Ivana S. Jastrebova

Boško Suvajdžić, profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, urednik biblioteke "Koreni" u izdavačkoj kući "Službeni glasnik", priređivač je dela "Stara Srbija i Albanija", što je, kaže, bio veoma obiman i zahtevan posao.



Napomenuo je da je iznenadna smrt Jastrebova u 19. veku prekinula rad na toj knjizi, koje je tada objavljeno samo na ruskom jeziku, u manjem tiražu i nije bila prisutna u većem broju biblioteka u Srbiji.



Uz opsežno traganje pronađena je i objavljena integralna verzija tog kapitalnog dela.



Bio je pasionirani istraživač Srbije, što je preneo u svoja važna dela. Uvek se veoma temeljno pripremao za pisanje kroz ta istraživanja. Dosta mu je bilo sve olakšano, jer je bio neverovatan poliglota, govoreći srpski, grčki, albanski, turski, nemački, turski, persijski arapski, francuski jezik, otkrio je Suvajdžić.



Naveo je da je do sada objavljeno već 5. izdanje knjige, da su prethodni tiraži brzo rasprodati, te da je delo "prepoznato i priznato".



Službeni glasnik je objavio barem 20 knjiga o Kosovu, ali ovo delo Jastrebova se ističe po svemu. Na taj način dajemo doprinos životu Srba na Kosovu i Metohiji, zaključio je urednik i priređivač.



Valentina Pitulić, profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini, rekla je da je veoma značajan novi povratak i prisutnost velikog prijatelja Srba, toliko decenija i vekova kasnije, putem tri toma knjiga.



Prizren je tada bio prestonica, kao danas Beograd. Jastrebov nam je prisutan i zbog Episkopije u Prizrenu, jer je kuća u kojoj je živeo pretvorena u navedenu ustanovu. U ovom gradu se i danas uči i govori srpski jezik, objasnila je Pitulić.



Ona je navela da je autor izučavao slavljenje slava kod Srba kao zanimljivu tradiciju i običaj po čemu su prepoznati kao narod u vidu nacionalnog obeležja.



Potrebno je živeti Kosovo i kosovski zavet. Važno je da se sačuva srpski narod, a to se može postići ako Srbi ostanu da žive dole na Kosovu i Metohiji, zaključila je profesorka.



Na promociji su govorili još Vesna Smiljanić Rangelov, prevodilac i Borisav Čeliković, urednik.



Ivan Stepanovič Jastrebov (1839-1894) je bio ruski diplomata, istoričar, etnograf i arheolog, konzul u Skadru, Prizrenu, Janjini i Solunu. U Prizrenu je imao službu u dva perioda, od 1870-1876. i 1879-1886. godine. Kao diplomata štitio je Srbe na Kosovu i Metohiji, trudeći se da spreči njihovo iseljavanje.



Proveo je radni vek na Balkanu kao diplomatski predstavnik Ruske carevine i ostao je zapamćen kao veliki prijatelj srpskog naroda. Dužnost ruskog konzula u evropskoj Turskoj omogućila je Jastrebovu da proputuje i upozna Staru Srbiju, Makedoniju i Albaniju.



Srbija ga je odlikovala Ordenom Takovskog krsta III reda, Ordenom Sv. Save II i I reda, Znakom Crvenog krsta i Medaljom Društva Sv. Save. Crna Gora odlikovala je Jastrebova Ordenom za nezavisnost Crne Gore II i I reda.



Posvećen mu je roman “Ruski konzul” srpskog pisca Vuka Draškovića, u kojem su iznete činjenice i podaci koji se odnose na život i delo ruskog diplomate, koji je u velikoj meri zadužio srpski narod.



Njegovo delo “Stara Srbija i Albanija” predstavlja važan izvor za proučavanje Podrimlja u drugoj polovini 19. veka, u geografskom, istorijskom, etnografskom i demografskom pogledu.



Kako navode iz izdavaštva, njegove beleške o onome što je lično video ili saznao od savremenika na pojedinim mestima su jedinstvene i od neprocenjive važnosti.



Zbirka “Običaji i pesme Srba u Turskoj” predstavlja vrh etnografske nauke 19. veka. Bez te zbirke i studije ne može se integralno predstaviti značaj srpske usmene kulture, opis običaja i obreda, niti uobličiti slika zaboravljene prošlosti.



Knjigu “Podaci za istoriju srpske crkve i naroda, iz putničkih zapisnika I. S. Jastrebova", objavio je sam autor u Beogradu 1879. godine. U njoj su sabrani prilozi koje je Jastrebov objavio u časopisu “Glasnik Srpskog učenog društva” 1875-1880.



Jastrebov je i u Solunu nastavio da brani i pomaže srpski narod. Umro je od srčanog udara u 55. godini u Solunu, 7. januara 1894. godine. Ostavio je iza sebe suprugu Ninu i decu - sina Rastislava i kćerku Ljudmilu.



Na jednom vencu položenom na njegov grob pisalo je - "Prijatelju Srba - od Srpstva".