Стечај их натерао да пеку шампионску „мученицу”

Док, којим случајем, и сами не постану произвођачи. Али много знања је потребно. Од самог почетка и одабира врста садница, затим њиховог гајења и припреме воћа за дестилацију и, коначно, до печења ракије. Драган Јаношев  (61) из Србобрана није ишао тим путем. Некако и подразумљиво јер је у младости играо фудбал, а спорт и алкохол не иду заједно.

- Нас Јаношеве је мука натерала да се окренемо воћарству, а потом и ракији - објашњава Јаношев. - Супруга Славица и ја остали смо без посла јер су њен „Елан“ и мој „Ферофлекс“ пали у стечај. Ођедном, са ћерком и сином, остадосмо без икаквих прихода. Надничарење нам је помогло да преживимо. Кад је супруга добила одштету по тужби против своје фирме, Лајош Лајчика Балиш, ћеркин свекар, био нам је тад много више од пријатеља и за нас одабрао, пре тачно десет година, воћњак од око пола јутра с кућом у викенд зони Бечеја уз пут ка Новом Бечеју. Оживели смо воћњак новим садницама и после две године испекли првих 30 литара ракије. Лајчика је имао доста искуство, па се држимо његовог система за добијање квалитета и реченице: Људе не смеш тровати.

Наоружани ентузијазмом, пријавили су се на прво надметање у Темерину и одмах освојили прво место. Уместо да се славе, затекла их је вест о смрти пријатеља Лајчике. Али сва наредна такмичења су им омогућила радост.

- Већ осам година идемо по разним смотрама, углавном у Војводини, и није се десило да се вратимо без пласмана на прва три места. У воћњаку имамо 140 стабала, највише кајсије, али и јабуке, крушке, шљиве, а дуње најмање, па докупљујемо за производњу. По Лајчикином упутству, у комину никако не стављамо индустријски шећер јер је за добијање дестилата довољан онај из здравог и зрелог воћа, које мора да је опрано и очишћено од петељки и коштица. Од тако добијене ракије, и кад се претера, глава сигурно не боли - тврди Јаношев.

Склон локалпатриотизму, своју ракију назвао је „Тиска кап“ и временом је породична мануфактура стигла до 500 литара по сезони и све се распрода већ до марта. Прочуло се до Црне Горе, али и Швајцарске. Намеравају да прошире производњу, да имају резерве за продају док не стигне нова тура.

- Свака врста ракије се окитила „златом“ на неком од такмичења јер се нисмо фахизирали и специјализовали само за одређене врсте - укључује се у разговор и син Жељко. - Тата је задужен за најтежи део посла јер се пресели у воћњак већ почетком маја и остаје ту све до новембра. Ми долазимо викендом, али и преко недеље кад има више посла. У породични посао је укључен и мој петогодишњи син Немања. Има посла и за њега и тако кроз трећу генерацију обезбеђујемо живот породичном воћњаку.

Био је Јаношев и врло талентовани фудбалер, наступао углавном као десни бек, па стигао и до списка омадинске репрезентације Војводине. То му је, својевремено, била препорука да га позову у ФК „Бечеј“, кад је почео да ствара респектабилан тим, али су комшије из Новог Бечеја биле конкретније у понудама и он је заиграо са леве стране Тисе. Деценијама касније воћњак га је, ипак, вратио у бечејски атар.

Током осам такмичарских година, Јаношеви су се одлучили да учествују у Панчеву, који је по бројности узорака „врх врхова“, редовни су у Житишту, Сенти, опет активном Апатину, а минулог викенда су дошли и на бечејски првенац.

- Иако је нови фестивал, сматрали смо да нам је обавеза јер нам је воћњак у бечејском атару, да учествујемо и шљивовица нам се позлатила. Минула година није била повољна за кајсију, али јесте за шљиву. Како је то српски бренд, с посебним ентузијазмом јој прилазим. Имам неколико сорти „чачанке“, лепотицу, најбољу, родну, а додајем и стенлејку. По две недеље је разлика у сазревању, па тиме и врењу, а кад се процес заврши, из казана процури право благо - закључује Јаношев сениор.

А какав је домаћин сведоче и пољочувари, тврдећи да тако уређеног воћњака нема на територији целе општине. Онда се готово подразумева да из таквог раја капље шампионска „Тиска кап“.

Властимир Јанков