Љубомир Булајић, глумац: Фудбал је моја непрежаљена љубав

Љубав према својој данашњој професији осетио је, како је својевремено причао, тек у средњој школи када је одлучио да упише Академију уметности, коју је и завршио у класи глумице Мирјане Карановић. Љубомир је већ са 23 године стекао велику популарност једном од првих главних улога у серији „Непобедиво срце“ у режији Здравка Шотре, који га је потом ангажовао и у другим својим пројектима. Чувени редитељ му је поверио улоге у серији и филму „Шешир професора Косте Вујића“, где је играо Јована Цвијића, а потом се нашао и у улози Ђорђа Дунђерског у филму „Санта Мариа della Салуте“. Највећи изазов у каријери била му је, како је сам рекао, улога Александра Првог Карађорђевића којег је отелотворио у серији и филму „Александар од Југославије“.

Последњих дана биоскопска публика има прилику да га гледа у потпуно другачијем остварењу - у филму „Златни дечко“ у којем Булајић тумачи лик Џонија, експлозивног момка са београдског асфалта који уз свог брата Сонија жели да оствари неке своје интересе кроз таленат младог фудбалера Дениса Марковића. Реална прича о лицу и наличју фудбала је, како нам је глумац објаснио, право освежење за његову биографију и нешто што до сада није имао прилику да ради у свом послу.

– Ово је једна потпуно друга крајност од онога што сам имао прилику да радим до сада. Освежење је за мене не само у глумачком смислу него и по питању екипе и дружења на овом пројекту. Сем Петра Стругара, са којим сам постао јако добар пријатељ, и та млада екипа носи једну нову врсту енергије. Ужасно ми је пријало да будем део овог филма и мислим да се то некако и пренело на платно. Не само моја већ и позитивна енергија целе екипе. Тако да јако сам задовољан генерално, а немам обичај да то кажем. Јако сам задовољан како је филм испао и надам се да ће, с обзиром на околности, публика стићи да погледа „Златног дечка” и да ће га видети у довољном броју да се за њега чује и да ће бити повољни утисци – рекао је за наш лист глумац Љубомир Булајић.

До сада сте најчешће играли добре момке. Шта је теже, из ваше искуства, градити - лик лошег или доброг момка?

– То зависи од доста ствари. И једно и друго има своје бенефите, али и минус фазе. Ипак, ја сам се у овом Џонију некако добро нашао.

Шта је за вас асоцијација на фудбал?

– Апсолутно је то детињство! Увек сам говорио да сам знао и умео да играм фудбал вероватно не бих био глумац него фудбалер, макар и у четвртој лиги Србије (смех). Али, ето, једноставно пут ме одвео на другу страну. Тако да фудбал остаје моја непрежаљена љубав.

Колико је из ваше искуства некада терет бити један од „златних момака” у свету глуме?

– Шта знам... Људи кажу да је таленат тек десет одсто, а све остало је тежак рад. Ја не могу да посведочим баш о том тешком раду (смех). Мени су се, Богу хвала, некако све ствари намештале и срећа ме је пратила у досадашњој каријери. Ипак, ја сам, од како сам уписао академију, знао да желим да се бавим управо овим. И јако сам захвалан на томе да имам прилику да играм и у позоришту и на филму и на телевизији и, ето, не бих ништа мењао.

Али сте врло млади доспели у јавности и практично свима због свог дара били доступни „на тацни”. Колико је то било оптерећујуће за вас тада?

– Јесте, и скоро сам баш полемисао са неким пријатељима о томе. То је мач са две оштрице и јако је важно како се млад глумац пре свега постави на том самом почетку. Да ли дозвољава и себи и другима да га расточе или успева да сачува тај неки део себе за себе и за своје људе око себе. Све је то некако индивидуално. Ја сам, да опет будем нескроман, поносан на то како сам се до сада носио са тим и заиста не бих мењао ништа.

А како се чува квалитет у времену његове инфлације?

– Ух! О томе можемо до сутра да причамо (смех), поготово ако бисмо кренули да набрајамо све телевизијске пројекте који су тренутно актуелни и у оптицају. Вероватно селекцијом. Неко је у прилици да селектује и бира шта ће да ради, а неко нажалост није. Пре свега из материјалних разлога. Ја не могу да замерам никоме. Десила се та хиперподукција и мислим да није лоша ствар да после не знам ни сам колико година у Србији коначно постоји та А, Б и Ц продукција. Увек су глумци кукали како је много глумаца, а мало посла, па, ето, сада се време променило, а и даље кукамо (смех).

У последње време доста серија добија неколико наставака, чини се да тога раније није било. Да ли нам то показује да су серије постале феномен?

– Вероватно тога раније није било јер није било ни толико отвореног буџета за снимање пројеката. Ја опет кажем из свог аспекта, а и из угла публике, мислим да је то добра ствар. Публика после ко зна колико година има право да бира шта ће да гледа. Није осуђена да нпр. петком у 20 часова гледа само једну серију или на два филма годишње у биоскопу. Боље да гледају играни програм него да гледају ријалити програме.

Владимир Бијелић

Тренутно сте ангажовани на снимању треће сезоне „Државног службеника”. Како ће се даље развијати прича у тој популарној серији?

– Корона нам је овога пута главна тема. Почетак епидемије пре свега и то како се наша држава носила са том ситуацијом, а између осталог и народ. Трећа сезона је махом динамичнија од prеthodnе, а можда и занимљивија. Динамичнија је што се тиче акционих сцена. Имамо још неколико дана до краја снимања. Направили смо малу паузу, настављамо да стављамо тај „шлаг на торту” и надамо се да ће серија имати своју премијеру већ ове године.