Ljubomir Bulajić, glumac: Fudbal je moja neprežaljena ljubav

Ljubav prema svojoj današnjoj profesiji osetio je, kako je svojevremeno pričao, tek u srednjoj školi kada je odlučio da upiše Akademiju umetnosti, koju je i završio u klasi glumice Mirjane Karanović. Ljubomir je već sa 23 godine stekao veliku popularnost jednom od prvih glavnih uloga u seriji „Nepobedivo srce“ u režiji Zdravka Šotre, koji ga je potom angažovao i u drugim svojim projektima. Čuveni reditelj mu je poverio uloge u seriji i filmu „Šešir profesora Koste Vujića“, gde je igrao Jovana Cvijića, a potom se našao i u ulozi Đorđa Dunđerskog u filmu „Santa Maria della Salute“. Najveći izazov u karijeri bila mu je, kako je sam rekao, uloga Aleksandra Prvog Karađorđevića kojeg je otelotvorio u seriji i filmu „Aleksandar od Jugoslavije“.

Poslednjih dana bioskopska publika ima priliku da ga gleda u potpuno drugačijem ostvarenju - u filmu „Zlatni dečko“ u kojem Bulajić tumači lik Džonija, eksplozivnog momka sa beogradskog asfalta koji uz svog brata Sonija želi da ostvari neke svoje interese kroz talenat mladog fudbalera Denisa Markovića. Realna priča o licu i naličju fudbala je, kako nam je glumac objasnio, pravo osveženje za njegovu biografiju i nešto što do sada nije imao priliku da radi u svom poslu.

– Ovo je jedna potpuno druga krajnost od onoga što sam imao priliku da radim do sada. Osveženje je za mene ne samo u glumačkom smislu nego i po pitanju ekipe i druženja na ovom projektu. Sem Petra Strugara, sa kojim sam postao jako dobar prijatelj, i ta mlada ekipa nosi jednu novu vrstu energije. Užasno mi je prijalo da budem deo ovog filma i mislim da se to nekako i prenelo na platno. Ne samo moja već i pozitivna energija cele ekipe. Tako da jako sam zadovoljan generalno, a nemam običaj da to kažem. Jako sam zadovoljan kako je film ispao i nadam se da će, s obzirom na okolnosti, publika stići da pogleda „Zlatnog dečka” i da će ga videti u dovoljnom broju da se za njega čuje i da će biti povoljni utisci – rekao je za naš list glumac Ljubomir Bulajić.

Do sada ste najčešće igrali dobre momke. Šta je teže, iz vaše iskustva, graditi - lik lošeg ili dobrog momka?

– To zavisi od dosta stvari. I jedno i drugo ima svoje benefite, ali i minus faze. Ipak, ja sam se u ovom Džoniju nekako dobro našao.

Šta je za vas asocijacija na fudbal?

– Apsolutno je to detinjstvo! Uvek sam govorio da sam znao i umeo da igram fudbal verovatno ne bih bio glumac nego fudbaler, makar i u četvrtoj ligi Srbije (smeh). Ali, eto, jednostavno put me odveo na drugu stranu. Tako da fudbal ostaje moja neprežaljena ljubav.

Koliko je iz vaše iskustva nekada teret biti jedan od „zlatnih momaka” u svetu glume?

– Šta znam... Ljudi kažu da je talenat tek deset odsto, a sve ostalo je težak rad. Ja ne mogu da posvedočim baš o tom teškom radu (smeh). Meni su se, Bogu hvala, nekako sve stvari nameštale i sreća me je pratila u dosadašnjoj karijeri. Ipak, ja sam, od kako sam upisao akademiju, znao da želim da se bavim upravo ovim. I jako sam zahvalan na tome da imam priliku da igram i u pozorištu i na filmu i na televiziji i, eto, ne bih ništa menjao.

Ali ste vrlo mladi dospeli u javnosti i praktično svima zbog svog dara bili dostupni „na tacni”. Koliko je to bilo opterećujuće za vas tada?

– Jeste, i skoro sam baš polemisao sa nekim prijateljima o tome. To je mač sa dve oštrice i jako je važno kako se mlad glumac pre svega postavi na tom samom početku. Da li dozvoljava i sebi i drugima da ga rastoče ili uspeva da sačuva taj neki deo sebe za sebe i za svoje ljude oko sebe. Sve je to nekako individualno. Ja sam, da opet budem neskroman, ponosan na to kako sam se do sada nosio sa tim i zaista ne bih menjao ništa.

A kako se čuva kvalitet u vremenu njegove inflacije?

– Uh! O tome možemo do sutra da pričamo (smeh), pogotovo ako bismo krenuli da nabrajamo sve televizijske projekte koji su trenutno aktuelni i u opticaju. Verovatno selekcijom. Neko je u prilici da selektuje i bira šta će da radi, a neko nažalost nije. Pre svega iz materijalnih razloga. Ja ne mogu da zameram nikome. Desila se ta hiperpodukcija i mislim da nije loša stvar da posle ne znam ni sam koliko godina u Srbiji konačno postoji ta A, B i C produkcija. Uvek su glumci kukali kako je mnogo glumaca, a malo posla, pa, eto, sada se vreme promenilo, a i dalje kukamo (smeh).

U poslednje vreme dosta serija dobija nekoliko nastavaka, čini se da toga ranije nije bilo. Da li nam to pokazuje da su serije postale fenomen?

– Verovatno toga ranije nije bilo jer nije bilo ni toliko otvorenog budžeta za snimanje projekata. Ja opet kažem iz svog aspekta, a i iz ugla publike, mislim da je to dobra stvar. Publika posle ko zna koliko godina ima pravo da bira šta će da gleda. Nije osuđena da npr. petkom u 20 časova gleda samo jednu seriju ili na dva filma godišnje u bioskopu. Bolje da gledaju igrani program nego da gledaju rijaliti programe.

Vladimir Bijelić

Trenutno ste angažovani na snimanju treće sezone „Državnog službenika”. Kako će se dalje razvijati priča u toj popularnoj seriji?

– Korona nam je ovoga puta glavna tema. Početak epidemije pre svega i to kako se naša država nosila sa tom situacijom, a između ostalog i narod. Treća sezona je mahom dinamičnija od prethodne, a možda i zanimljivija. Dinamičnija je što se tiče akcionih scena. Imamo još nekoliko dana do kraja snimanja. Napravili smo malu pauzu, nastavljamo da stavljamo taj „šlag na tortu” i nadamo se da će serija imati svoju premijeru već ove godine.