Живот и прикљученије Роберта Хорвата који је освојио три милиона динара на лутрији

Својим радницима је дао по хиљаду евра, део издвојио за куповину конветомата за ресторан који је недавно отворио, а остатак усмерио на хуманитарно Удружење „Бетежда” (Bеthеsda) које се бави особама са инвалидитетом на нивоу целе бачкотополске општине.

Међутим, кад покушате да дођете до Роберта, било преко друштвених мрежа или чак Општине Бачка Топола, чини се као да је лакше да и сами добијете које милионче на лутрији. Али, како се упорност увек исплати, чешће него пука срећа, сазнајете да се за Роберта зна под другачијим презименом - Југовић (Yugovi?) - иза ког се крије прича савршена за „Забавникове” рубрике „Веровали или не” или „Живот пише драме”. Јер, све оно што ћете у наставку и прочитати јесте својеврсна драма у коју је наизглед теже поверовати, него у вест да је неко у Србији освојио чак три милиона динара. А о свему томе што је у детаље поделио са нама, постоје и снимци, бројна телевизијска гостовања, чак и играни документарци који приказују његову животну причу, додуше, опет у Мађарској.

Од свих књига које је написао, „Оља - право лице секс-индустрије” наишла је на највећу медијску пажњу, додуше свугде ван Србије. У Мађарској она је најпродаванија књига, а Нетфликс се већ годинама бори да добије што већа права, за што мање пара, како би снимио филм или серију. За сада у уговору стоји да, након бројних преговора и Робертових неодустајања, аутор овог дела писаног по истинитој причи, ипак има право на последњу реч пред емитовање филма/серије. Снимање би требало да почне следеће године, кад се одреди buyеt и кад корона, надамо се, „смири страсти”.

- У књизи се ради о једној цурици из Молдавије која потиче из веома сиромашне породице, која је желела да оде што даље из свог краја и постане лекар - препричава Хорват. - Како је била паметна, црква је узела да је школује, али, у суштини, продала ју је, као и друге цурице, Русији за такорећи проституцију. Оља је тако отишла у Москву, па су је продали у Будимпешту, па за Швајцарску и Холандију... Ја сам је случајно упознао у Мађарској где сам је срео пар пута и испричала ми је целу своју причу. Касније се мој пријатељ из Београда заљубио у њу и након неког времена, успео је да је откупи за 15.000 долара. Сада живе у Београду, имају две предивне ћеркице и држе два ресторана, лепо живе.

- Дуга је то прича - упозорава нас Роберт више пута, али инстинкт нам не дозвољава да попустимо и пропустимо неочекивану суштину нашег недавног сусрета. - Све је почело 26. јуна 1990. године када сам отишао у Приштину у војску, где сам био у специјалној јединици на аеродрому. Идуће године, две недеље пред „скидање”, избије рат у Словенији, добијем продужетак и почну да ме „бацају” из државе у државу како се рат ширио. Међутим, на Божић 1992. године, Руди из Словеније, покојни Зоран из Београда и ја одлучимо да дезертирамо, међутим у Хрватској паднемо у заробљеништво где смо две недеље добијали најстрашније батине.

Случајним доласком мађарског Црвеног крста, Роберт успева да се повеже са волонтерима и након неког времена, повуци-потегни, у договору с хрватским властима, сва тројица бивају ослобођена. Руди се вратио за Словенију, Зоран је отишао у Холандију код брата, а Роберт се задржао у Мађарској, јер повратак у Србију није била најсрећнија опција у то време. Како би стао ноге, почео је нов живот који је подразумевао да ради као обезбеђење у једном мађарском казину са још неким ветеранима из крајева Југославије која се распадала. Међутим, није се тада само она распадала...

- Све се то много развукло, упали смо у криминал који нас је одвео у Холандију, свашта се радило, опет сам се срео са Зораном - присећа се наш саговорник, а ми у неверици упијамо сваку изговорену реч због које заборављамо на добитак због ког смо мислили да смо отишли у Бачку Тополу. - Онда је 2005. године дошло до свађе међу нама у организацији, јер смо стигли на неки ниво где више нисмо радили за себе, него за државу. Тада сам решио да се предам полицији, све им испричам и у договору с Мађарском, која је имала најбољу понуду с политичке стране, добијем девет година затвора по подобнијим условима. Међутим, тад сам се уверио да се политици никад не сме веровати...

Од девет година, Роберт је осам и по провео у самици, а заједно са својом породицом, супругом и троје деце, постао је заштићени сведок са новим документима, дакле и новим презименом - Југовић! Био му је забрањен било какав контакт са медијима, како не би изнео информације опасне по тадашње власти у европским земљама, а изазов је био и стићи до суда у Сразбуру, јер није могао под својим правим именом било шта да покрене. Ипак, имао је тад једног младог адвоката који је видео „нешто” у његовој причи, и тако је успео у Стразбуру да добије три парнице, али које су се завршавале само новчаном исплатом.

- У затвору ти дају таблете за смирење и спавање, покушавају да те потпуно психички униште, али да бих остао нормалан, почео сам да пишем - што је био преломни тренутак нове етапе Хорватове животне приче. - Кад пишеш, ти тако, у суштини, комуницираш. Тако сам у затвору написао шест књига, од чега су прве две биле бестселери у Мађарској, аутобиографија „Цена искрености” (2010) о свему што сам прошао у животу до тог тренутка и „Оља - право лице секс-индустрије” (2011).

Чак и тај књижевни подухват био је изазов, али и криминал сам за себе. Како у самици није могао да добија пакете од макар кога (а самим тим ни макар шта), уз домишљатост и ризик младог адвоката, Роберт је у затвору успео да пронађе најбоље пријатеље - туђе књиге и своје мисли исписане на папирима.

Из затвора је изашао 2016. године, вратио се у Србију, преузео некадашњу познату дискотеку и почео свој бизнис са још петоро људи који су хтели да раде за њега. Врло брзо је наишла корона, пореметила планове, затворила прозоре локала, али отворила нека нова врата, па је тако Хорват (или Југовић, како вам драже) са новом женом и њеном сестром покренуо бренд одеће и обуће коју сами дизајнирају; такође изнајмили су и простор у Бачкој Тополи који служи као спортска хала за клинце у току преподнева, као и за организоване тренинге током остатка дана.

- Мислим да нам је ова лутрија дошла како би се знало о ономе што ми заиста радимо - каже Роберт, тврдећи да више нема смисла играти игре на срећу, јер овакав (вишеструки) добитак не може да се понови, већ само да се сад максимално искористи.

Леа Радловачки