Život i priključenije Roberta Horvata koji je osvojio tri miliona dinara na lutriji

Svojim radnicima je dao po hiljadu evra, deo izdvojio za kupovinu konvetomata za restoran koji je nedavno otvorio, a ostatak usmerio na humanitarno Udruženje „Betežda” (Bethesda) koje se bavi osobama sa invaliditetom na nivou cele bačkotopolske opštine.

Međutim, kad pokušate da dođete do Roberta, bilo preko društvenih mreža ili čak Opštine Bačka Topola, čini se kao da je lakše da i sami dobijete koje milionče na lutriji. Ali, kako se upornost uvek isplati, češće nego puka sreća, saznajete da se za Roberta zna pod drugačijim prezimenom - Jugović (Yugovi?) - iza kog se krije priča savršena za „Zabavnikove” rubrike „Verovali ili ne” ili „Život piše drame”. Jer, sve ono što ćete u nastavku i pročitati jeste svojevrsna drama u koju je naizgled teže poverovati, nego u vest da je neko u Srbiji osvojio čak tri miliona dinara. A o svemu tome što je u detalje podelio sa nama, postoje i snimci, brojna televizijska gostovanja, čak i igrani dokumentarci koji prikazuju njegovu životnu priču, doduše, opet u Mađarskoj.

Od svih knjiga koje je napisao, „Olja - pravo lice seks-industrije” naišla je na najveću medijsku pažnju, doduše svugde van Srbije. U Mađarskoj ona je najprodavanija knjiga, a Netfliks se već godinama bori da dobije što veća prava, za što manje para, kako bi snimio film ili seriju. Za sada u ugovoru stoji da, nakon brojnih pregovora i Robertovih neodustajanja, autor ovog dela pisanog po istinitoj priči, ipak ima pravo na poslednju reč pred emitovanje filma/serije. Snimanje bi trebalo da počne sledeće godine, kad se odredi buyet i kad korona, nadamo se, „smiri strasti”.

- U knjizi se radi o jednoj curici iz Moldavije koja potiče iz veoma siromašne porodice, koja je želela da ode što dalje iz svog kraja i postane lekar - prepričava Horvat. - Kako je bila pametna, crkva je uzela da je školuje, ali, u suštini, prodala ju je, kao i druge curice, Rusiji za takoreći prostituciju. Olja je tako otišla u Moskvu, pa su je prodali u Budimpeštu, pa za Švajcarsku i Holandiju... Ja sam je slučajno upoznao u Mađarskoj gde sam je sreo par puta i ispričala mi je celu svoju priču. Kasnije se moj prijatelj iz Beograda zaljubio u nju i nakon nekog vremena, uspeo je da je otkupi za 15.000 dolara. Sada žive u Beogradu, imaju dve predivne ćerkice i drže dva restorana, lepo žive.

- Duga je to priča - upozorava nas Robert više puta, ali instinkt nam ne dozvoljava da popustimo i propustimo neočekivanu suštinu našeg nedavnog susreta. - Sve je počelo 26. juna 1990. godine kada sam otišao u Prištinu u vojsku, gde sam bio u specijalnoj jedinici na aerodromu. Iduće godine, dve nedelje pred „skidanje”, izbije rat u Sloveniji, dobijem produžetak i počnu da me „bacaju” iz države u državu kako se rat širio. Međutim, na Božić 1992. godine, Rudi iz Slovenije, pokojni Zoran iz Beograda i ja odlučimo da dezertiramo, međutim u Hrvatskoj padnemo u zarobljeništvo gde smo dve nedelje dobijali najstrašnije batine.

Slučajnim dolaskom mađarskog Crvenog krsta, Robert uspeva da se poveže sa volonterima i nakon nekog vremena, povuci-potegni, u dogovoru s hrvatskim vlastima, sva trojica bivaju oslobođena. Rudi se vratio za Sloveniju, Zoran je otišao u Holandiju kod brata, a Robert se zadržao u Mađarskoj, jer povratak u Srbiju nije bila najsrećnija opcija u to vreme. Kako bi stao noge, počeo je nov život koji je podrazumevao da radi kao obezbeđenje u jednom mađarskom kazinu sa još nekim veteranima iz krajeva Jugoslavije koja se raspadala. Međutim, nije se tada samo ona raspadala...

- Sve se to mnogo razvuklo, upali smo u kriminal koji nas je odveo u Holandiju, svašta se radilo, opet sam se sreo sa Zoranom - priseća se naš sagovornik, a mi u neverici upijamo svaku izgovorenu reč zbog koje zaboravljamo na dobitak zbog kog smo mislili da smo otišli u Bačku Topolu. - Onda je 2005. godine došlo do svađe među nama u organizaciji, jer smo stigli na neki nivo gde više nismo radili za sebe, nego za državu. Tada sam rešio da se predam policiji, sve im ispričam i u dogovoru s Mađarskom, koja je imala najbolju ponudu s političke strane, dobijem devet godina zatvora po podobnijim uslovima. Međutim, tad sam se uverio da se politici nikad ne sme verovati...

Od devet godina, Robert je osam i po proveo u samici, a zajedno sa svojom porodicom, suprugom i troje dece, postao je zaštićeni svedok sa novim dokumentima, dakle i novim prezimenom - Jugović! Bio mu je zabranjen bilo kakav kontakt sa medijima, kako ne bi izneo informacije opasne po tadašnje vlasti u evropskim zemljama, a izazov je bio i stići do suda u Srazburu, jer nije mogao pod svojim pravim imenom bilo šta da pokrene. Ipak, imao je tad jednog mladog advokata koji je video „nešto” u njegovoj priči, i tako je uspeo u Strazburu da dobije tri parnice, ali koje su se završavale samo novčanom isplatom.

- U zatvoru ti daju tablete za smirenje i spavanje, pokušavaju da te potpuno psihički unište, ali da bih ostao normalan, počeo sam da pišem - što je bio prelomni trenutak nove etape Horvatove životne priče. - Kad pišeš, ti tako, u suštini, komuniciraš. Tako sam u zatvoru napisao šest knjiga, od čega su prve dve bile bestseleri u Mađarskoj, autobiografija „Cena iskrenosti” (2010) o svemu što sam prošao u životu do tog trenutka i „Olja - pravo lice seks-industrije” (2011).

Čak i taj književni poduhvat bio je izazov, ali i kriminal sam za sebe. Kako u samici nije mogao da dobija pakete od makar koga (a samim tim ni makar šta), uz domišljatost i rizik mladog advokata, Robert je u zatvoru uspeo da pronađe najbolje prijatelje - tuđe knjige i svoje misli ispisane na papirima.

Iz zatvora je izašao 2016. godine, vratio se u Srbiju, preuzeo nekadašnju poznatu diskoteku i počeo svoj biznis sa još petoro ljudi koji su hteli da rade za njega. Vrlo brzo je naišla korona, poremetila planove, zatvorila prozore lokala, ali otvorila neka nova vrata, pa je tako Horvat (ili Jugović, kako vam draže) sa novom ženom i njenom sestrom pokrenuo brend odeće i obuće koju sami dizajniraju; takođe iznajmili su i prostor u Bačkoj Topoli koji služi kao sportska hala za klince u toku prepodneva, kao i za organizovane treninge tokom ostatka dana.

- Mislim da nam je ova lutrija došla kako bi se znalo o onome što mi zaista radimo - kaže Robert, tvrdeći da više nema smisla igrati igre na sreću, jer ovakav (višestruki) dobitak ne može da se ponovi, već samo da se sad maksimalno iskoristi.

Lea Radlovački