Дневник у стогодишњем селу - Подлокањ

Тако и беше у Банатском Аранђелову, где нас је дочекао председник Савета Раде Гојковић, будући да њиховој месној заједници припада и село Подлокањ ком смо се, заправо, запутили. И успешно стигли!

- Будући да сам ушао у свачије двориште, лепо сам побројао колико људи има на спавању у Подлокању, не рачунам средњошколце и студенте који и нису ту, што значи да их има 84 - наглашава Гојковић, пребројавајући да у ту „одлуталу” омладину спада њих петоро. - Од деце имамо њих деветоро, сви иду у основну школу у Аранђелову, тако да најмађе дете у селу има седам година.

Статистика је, сложићемо се (са и без алкохола), поприлично тужна и слабо одржива, али је прича о Подлокању свеједно врло интересантна и вредна бележења. Занимљиво је да у селу нема празних кућа. Чак и ако се нека нађе на продају, врло брзо дође до новог власника и то најчешће првог комшије. Због тога је Подлокањ и након сто година чисто српско село, а житељи су врло карактеристичног менталитета.

- Људи су мало специфични... Имали су трговину, једну, па другу, па трећу, чак је и Месна заједница давала простор за то, нису морали ништа да плате, само да имају радњу, све је то добро, лепо, али кад им нешто треба, оду у Врбицу, у село које још горе од Подлокања. Тако да су отерали све трговце. Имали су и кафану, али и то је пропало. Лекар им је долазио средом, међутим, једна баба, друга баба, трећа баба, не чекају среду, него дођу овде у Аранђелово да чекају ред, и онда доктор полуди и неће да иде у Подлокањ због једне бабе - набраја наш саговорник.

Оснивачи села овековечени на спомен-плочи

Крајем августа прошле године Подлокањ је обележио први век постојања, захваљујући добровољцима из Великог рата и колонистима који су добили по парче земље на овом делу северног Баната. Том приликом откривена је и спомен-плоча на некадашњој основној школи, на којој су овековечена имена 132 оснивача села, које је највероватније добило име по томе што је некада вода подлокавала у непосредној близини насеља.

Једина такорећи институција им је Фудбалски клуб „Хајдук”, у ком тренира више момака из Зимонића, Кањиже и Кнежевца него из Подлокања. Али, утакмице недељом права су атракција, тада се ваљда окупи све што хода, а најважније је да нема инцидената и да има довољно пива за дружење.

- Одатле имаш доста образованих људи и оних који су негде на водећим функцијама, као што су шефови, директори, адвокати. У том малом селу имају више квалитетних људи него у било ком другом месту у близини - истиче председник Савета Гојковић, додајући да се остали углавном баве пољопривредом, као и да је узгајање arpiyika заменила алева паприка.

Текст и фото: Леа Радловачки

Цео Подлокањ, веровали или не, личи на једну галерију на отвореном. Од самог уласка у место дочекују вас нанизане рустичне ћупријице, неке мање, неке веће са уграђеним скулптурицама, споменик Михајла Пупина а поред њега Милан Ајваз, потом Галерија Тромеђа, смештена у некадашњем Дому културе... И све то је баш ту где је захваљујући мештанину колекционару и трговцу уметнина Миливоју Бати Клепићу који је о свом трошку наминцао село, а редовно га боме и одржава.

У поменутој Галерији налазе се поставке препарираних животиња, одбачене иконе које је рестаурирао, грнчарија, скулптуре од дрвета, књиге, а може се пронаћи и покоја сушена шунка. Јер, како другачије опстати у Војводини?

- Доживљавају ме као будалу, зову ме „луди Бата” - прича нам домаћин о ком су писали медији, чак и „Дневник”, а поносан је и на два филма која су снимана о несхваћеном Банаћанину чија фамилија вуче корене из Босне. - Тетка ми је купила Андрићев роман „На Дрини ћуприја”, баш кад је добио Нобелову награду, и тад ми се урезала мисао да човек никоме није дужан, него свом завичају, тамо где је рођен. Ми смо сви Босанци пореклом, али мој завичај је ово овде, ови пашњаци, ту сам се родио.

Иако је некад била увреда рећи да је Подлокањ модеран салаш, јер нема људе а има пут, воду и струју, Мирко Мишчевић признаје да ово његово родно село сад заиста то и јесте. Премда не живи ту у својој кући, већ у Новом Кнежевцу где и ради, сваког дана долази да понешто чепрка са сином, па тако и неретко евоцира успомене како је Подлокањ некад изгледао.

- У свакој кући је било по двоје-троје деце. Кад се сетим тог времена, увече би цело село мирисало на колачиће, ако знате шта је то - пита нас Мишчевић, не слутећи да је набасао на Банаћанку која одлично зна шта су колачићи и која их се, додуше, такође с носталгијом сећа. - Како сад видите ово село, тако је сваки дан. Све је страшно остарило... Једино још фудбалски клуб постоји, кафана нам је пропала, продавница више не ради.