Dnevnik u stogodišnjem selu - Podlokanj

Tako i beše u Banatskom Aranđelovu, gde nas je dočekao predsednik Saveta Rade Gojković, budući da njihovoj mesnoj zajednici pripada i selo Podlokanj kom smo se, zapravo, zaputili. I uspešno stigli!

- Budući da sam ušao u svačije dvorište, lepo sam pobrojao koliko ljudi ima na spavanju u Podlokanju, ne računam srednjoškolce i studente koji i nisu tu, što znači da ih ima 84 - naglašava Gojković, prebrojavajući da u tu „odlutalu” omladinu spada njih petoro. - Od dece imamo njih devetoro, svi idu u osnovnu školu u Aranđelovu, tako da najmađe dete u selu ima sedam godina.

Statistika je, složićemo se (sa i bez alkohola), poprilično tužna i slabo održiva, ali je priča o Podlokanju svejedno vrlo interesantna i vredna beleženja. Zanimljivo je da u selu nema praznih kuća. Čak i ako se neka nađe na prodaju, vrlo brzo dođe do novog vlasnika i to najčešće prvog komšije. Zbog toga je Podlokanj i nakon sto godina čisto srpsko selo, a žitelji su vrlo karakterističnog mentaliteta.

- Ljudi su malo specifični... Imali su trgovinu, jednu, pa drugu, pa treću, čak je i Mesna zajednica davala prostor za to, nisu morali ništa da plate, samo da imaju radnju, sve je to dobro, lepo, ali kad im nešto treba, odu u Vrbicu, u selo koje još gore od Podlokanja. Tako da su oterali sve trgovce. Imali su i kafanu, ali i to je propalo. Lekar im je dolazio sredom, međutim, jedna baba, druga baba, treća baba, ne čekaju sredu, nego dođu ovde u Aranđelovo da čekaju red, i onda doktor poludi i neće da ide u Podlokanj zbog jedne babe - nabraja naš sagovornik.

Osnivači sela ovekovečeni na spomen-ploči

Krajem avgusta prošle godine Podlokanj je obeležio prvi vek postojanja, zahvaljujući dobrovoljcima iz Velikog rata i kolonistima koji su dobili po parče zemlje na ovom delu severnog Banata. Tom prilikom otkrivena je i spomen-ploča na nekadašnjoj osnovnoj školi, na kojoj su ovekovečena imena 132 osnivača sela, koje je najverovatnije dobilo ime po tome što je nekada voda podlokavala u neposrednoj blizini naselja.

Jedina takoreći institucija im je Fudbalski klub „Hajduk”, u kom trenira više momaka iz Zimonića, Kanjiže i Kneževca nego iz Podlokanja. Ali, utakmice nedeljom prava su atrakcija, tada se valjda okupi sve što hoda, a najvažnije je da nema incidenata i da ima dovoljno piva za druženje.

- Odatle imaš dosta obrazovanih ljudi i onih koji su negde na vodećim funkcijama, kao što su šefovi, direktori, advokati. U tom malom selu imaju više kvalitetnih ljudi nego u bilo kom drugom mestu u blizini - ističe predsednik Saveta Gojković, dodajući da se ostali uglavnom bave poljoprivredom, kao i da je uzgajanje arpiyika zamenila aleva paprika.

Tekst i foto: Lea Radlovački

Ceo Podlokanj, verovali ili ne, liči na jednu galeriju na otvorenom. Od samog ulaska u mesto dočekuju vas nanizane rustične ćuprijice, neke manje, neke veće sa ugrađenim skulpturicama, spomenik Mihajla Pupina a pored njega Milan Ajvaz, potom Galerija Tromeđa, smeštena u nekadašnjem Domu kulture... I sve to je baš tu gde je zahvaljujući meštaninu kolekcionaru i trgovcu umetnina Milivoju Bati Klepiću koji je o svom trošku namincao selo, a redovno ga bome i održava.

U pomenutoj Galeriji nalaze se postavke prepariranih životinja, odbačene ikone koje je restaurirao, grnčarija, skulpture od drveta, knjige, a može se pronaći i pokoja sušena šunka. Jer, kako drugačije opstati u Vojvodini?

- Doživljavaju me kao budalu, zovu me „ludi Bata” - priča nam domaćin o kom su pisali mediji, čak i „Dnevnik”, a ponosan je i na dva filma koja su snimana o neshvaćenom Banaćaninu čija familija vuče korene iz Bosne. - Tetka mi je kupila Andrićev roman „Na Drini ćuprija”, baš kad je dobio Nobelovu nagradu, i tad mi se urezala misao da čovek nikome nije dužan, nego svom zavičaju, tamo gde je rođen. Mi smo svi Bosanci poreklom, ali moj zavičaj je ovo ovde, ovi pašnjaci, tu sam se rodio.

Iako je nekad bila uvreda reći da je Podlokanj moderan salaš, jer nema ljude a ima put, vodu i struju, Mirko Miščević priznaje da ovo njegovo rodno selo sad zaista to i jeste. Premda ne živi tu u svojoj kući, već u Novom Kneževcu gde i radi, svakog dana dolazi da ponešto čeprka sa sinom, pa tako i neretko evocira uspomene kako je Podlokanj nekad izgledao.

- U svakoj kući je bilo po dvoje-troje dece. Kad se setim tog vremena, uveče bi celo selo mirisalo na kolačiće, ako znate šta je to - pita nas Miščević, ne sluteći da je nabasao na Banaćanku koja odlično zna šta su kolačići i koja ih se, doduše, takođe s nostalgijom seća. - Kako sad vidite ovo selo, tako je svaki dan. Sve je strašno ostarilo... Jedino još fudbalski klub postoji, kafana nam je propala, prodavnica više ne radi.