Сомборском војном аеродрому никако да се посрећи да постане цивилни

Као и деценијама пре, истицане су предности Сомбора у трци за добијање првог, правог цивилног аеродрома Војводине, али је дефинитивно моментум изгубљен почетком пандемије, која је запретила опстанку и далеко познатијих и исплативијих постојећих аеродроме у Србији, чиме се цела прича о сомборском уклопила у безброј пута виђен сценарио који се најприближније може описати оном Шекспировом “много буке ни око чега”.

А све је почело док је још махнити „бечки молер" у својој берлинској „вучијој јазбини" планирао освајање света, а његови савезници из Хортијеве Мађарске у окупираној Бачкој почели да граде војни аеродром у Сомбору. Присилно су ангажовани Сомборци и житељи околних салашких и сеоских насеља попут Буковца, Купусине и Пригревице, а принудна радна снага били су и бројни, касније у конц логорима побијени локални Јевреји. Изграђена су четири велика хангара, а уз једну бетонску полетно-слетну стазу, дугу 1.800, а широку 60 метара, начињено је и неколико травнатих. Док су сомборски аргати кулучили, красноармејци Јужног украјинског фронта су јездили на Т-34 тенковима Панонијом на север, а у маленој сомборској вароши се није бог зна шта дешавало 1944. Осим што су задрти нацисти, да "вољеном фиреру" приуште бар мало радости, довршавали велики аеродром, све у нади да ће бар нека "штука" полетети одатле.

Руси били сувише брзи , па са ове, тад најмодерније бетонске писте ипак први полетеше совјетски "јакови", али и америчке “летеће тврђаве”, бомбардери Б17, који су учествовали у самој завршници рата у овом делу Европе. После ослобођења од фашизма, а богами и појединаца од приватног капитала, сомборски аеодром је служио пилотима младе Југословенске армије, па су на њему од лета 1945. смештени 421. и 422. Јуришни ваздухопловни пук, а ваздушна лука добила статус Ваздухопловног гарнизона, где је, између 1948. и 1954. године, смештена и Ваздухопловна индустријска школа, коју су похађала ратна сирочад и деца из сиромашних породица. На аеродрому је током педесетих стационирана и данас славна 63. десантна падобранска бригада ЈНА, са целокупном опремом и авионима, а од 1948. аеродром је користио и цивилни сомборски „Аероклуб“, посебно током шездесетих, кад је у оквиру њега основана пољопривредна авијација.

Крајем децембра 1953. године, приликом промене у организацији Ратног ваздухопловства, у оквиру Гарнизона Аеродрома, основан је Ваздухопловно-наставни центар, чији је задатак био обука младих регрута за потребе јединица Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране. Центар је испочетка имао шест, а касније осам наставних чета, временом се знатно ширио и по броју војника постао један од најмасовнијих војних регрутних центара Југославије. Како се број солдата повећавао, проредила су се полетања и слетања са бетонских писта, па ни најстарији Сомборци више не памте кад је последњи пут одавде полетео војни авион, али је још увек живо сећање на Драгана Џајића, Ивана Ћурковића и Дулета Савића, атлетичара Ненада Стекића, или кошаркаша Николу Плећаша и Сашу Обрадовића који су овде “гулили” војни рок.

Претурисмо преко главе и оно братство и јединство народа и народности земље поносне, ишколова сомборски аеродром силу ракеташа, радариста и остале ситне авио-бораније, тек да данас самостална бивша браћа не буду у оскудацији у здруговима и стожерима, а приде, током социјалистичке договорне економије уступи Сомбор право Осијеку на цивилни аеродром. Почела и демократија, па како ко дође на власт изађе пред оголеле и обоселе Сомборце са идејом да им је неопходан цивилни аеродром, је ли, као мотор, пословично леукемичне варошке привреде. У сновима фарбаним облацима протекле две деценије су налажени и наводни инвеститори, све сам поштени Италијан и лоу кост компанија, али комплекс нешто прирастао за срце нашој војсци, па се и дозволе за пренамену чекале као онај Годо. У међувремену, и оно бетонске писте, у коров зарасле, преорао је “Клинтон” д.о.о 1999. па сад упућени тврде да је претварање бишег војног у цивилни аеродром само сан који Сомборци никад неће доживети на јави.

Милић Миљеновић