У Жабљу Ајфелова кула, Колосеум и Акропољ у сенци цркава

Дечак и девојчица испред куће са леве стране главног пута на улазу у место држе понија, зове се Ђоле. „Сликање понија 1.000 динара!”, шали се клинац. Дао сам им нешто новца за слаткише уз „претњу” - „Немој цигарете да купиш!” - „Нећу, купићу храну за понија!”

Према последњем попису из 2011. у Жабљу који је општинско средиште живи 9.161 становник од чега су 90% Срби. У месту има пуно репрезентативних кућа и зграда са лепо уређеним фасадама али и оних које су потпуно запуштене.

Стижемо у центар, ту нас чека Вуле, наш домаћин у Жабљу. Вулетов колоритни карактер и жабаљске приче које слушамо деценијама припремили су нас на то да је ова варошица по много чему другачија о осталих српских места у Бачкој. На карактер житеља целе Шајкашке чији је Жабаљ нека врста престонице - пуно је утицала чињеница да су годинама уживали посебан статус у односу на друге Бачване.

Шајкашки батаљон, као део Војне границе формиран је 1763. У почетку, становништво региона су у потпуности сачињавали Срби који су били храбри и вешти ратници. Шајкаши су учествовали у многим биткама против Турака а њихово учешће је било од велике важности за одбрану Хабсбуршке монархије.

Помало „дивљи” и „ратнички” расположени у односу на „паоре” из рецимо, Србобрана или Бечеја, Жабаљци су се увек истицали по својој борбености…

Римокатоличка црква у Жабљу, саграђена је 1824. у славу Снежне Госпе, иако се о потреби градње ове цркве говори још 1808. у извештају надвојводе Лудвига. Цркву је освештао каноник Михајло Чупор 1826. У време Револуције 1848/49. црква је изгорела, али је одмах после обновљена. Први свештеник у њој био је Франц Шрамко (1824-1841).

Миса у капели још није почела па нам свештеник показује руинирану унутрашњост цркве. Каже да је Влада Мађарске обезбедила средства за комплетно реновирање њене унутрашњости као и фасаде на којој су радови већ почели.

Одмах поред католичке, налази се и православна црква, обе су окренуте у исту страну што је у Војводини случај једино још у Перлезу.

Први православни храм у Жабљу се помиње 1720. али је срушен приликом пресељења села на данашњу локацију. Није познато када је стара црква подигнута а још се и данас разазнаје место на коме је била подигнута и обележава се венцем.

Ни новоподигнута црква није задовољавала потребе општине, па је 1832. одобрена градња садашње црквене зграде која је довршена 1835. и освештао ју је бачки владика Георгије Хранислав у мају исте године, а посвећена је преносу моштију Св. Николе.

Садашњи Храм Светог Николе страдао је као и многи други у Револуцији 1848/49. Храм је зидан у барокном стилу полукружне олтарске апсиде, а иконостас је јединствен у нашим крајевима. Грађен је од полираног разнобојног вештачког камена по нацрту Светозара Ивачковића 1884. у стилу бидермајера, а иконе су радови више мајстора…

Ако сте мислили да Ајфелова кула, Колосеум и Акропољ поред оригиналних локација (Париз, Рим и Атина) постоје само у Скопљу - преварили сте се. У центру Жабља направљене су металне конструкције које асоцирају на ова три глобално позната историјска објекта. Осим „Колосеума” који окружује играоницу у песку, није јасно за коју врсту дечије игре служе остале две „атракције”, чак би могло да се каже и да нису најбезбедније али је очигледно неко проценио да ће се лепо уклопити у парк испред цркава.

У центру Жабља је споменик погинулим борцима НОБ-а и жртавама фашистичког терора из овог места. На врху постамента налази се скулптура народног хероја Соње Маринковић.

Највише жртава било је током Рације у јануару 1942. Споменик жртавама рације (три људске фигуре високе 9 метара) налази се на локалитету Црна ћуприја поред Жабља и дело је Јована Солдатовића.

Поред Солдатовићевог споменика отворен је Голф Центар који се простире на површини од 38 хектара. Присуствовао сам отварању овог комплекса 2001. године. Из данашње перспективе делује потпуно надреално да је први власник ових терена био капетан Драган Васиљковић, учесник ратова деведесетих а да је отварању присуствовао и Ненад Чанак који је тада на локацију стигао - хеликоптером.

У близини Солдатовићевог споменика налази се и споменик у виду цвета локвања, рад вајара Владислава Рајчетића. Око стилизованог цвета локвања налази се пет мермерних плоча са списком жртава фашизма из Жабља. Плоче и цвет били су бронзани али су 2009. украдени.

Споменик је био дугачак три метра, широк 1,2, а висок 80 центиметара и симболизује локвањ са шест листова, са именима убијених. Украдене бронзане плоче надомештене су мермернима.

Од 3.500 жртава Жабаљске рације (према напису „Слободне Војводине“ из 1944. године) идентификоване су само 762 особе. То значи да није идентификована ни половина жртава хортијевског геноцида у том месту. Идентификована је 141 особа до 18 година старости (међу којима је 50 деце до 10 година од којих су двоје нерођене бебе).

Хортијевци су побили и под лед Тисе бацили 224 земљорадника, 158 домаћица, четворо студената, црквеног појца, 10 гостионичара, 5 пекара, 6 трговачких помоћника, чувара долме, 15 кројача, ветеринара, правника, 6 радника, механичара, фотографа, дрогеристу, 3 пастира, шофера, крупара, 5 месара, месарског помоћника, вуновлачара, црквењака, 4 опанчара, 2 тесара, фабричког радника, 3 зидара, 8 обућара, књиговесца, надзорника путева, четворо учитеља, 13 бербера, 2 општинска бележника, млинара, 25 трговаца, 3 столара, чувара судског затвора, жандармеријског наредника, 2 питомца подофицирске школе, 3 колара, 5 адвоката, путара, двојицу кафеџија, ћурчију, 4 папучара, 6 надничара, 2 бравара, ковачког помоћника, 4 ковача, 3 лекара, штампара, 10 чиновника, радника на прузи, коњичког капетана Краљевине Југославије, 3 молера, 2 машинбравара, апотекара, 3 свештеника, најимућнијег земљопоседника у Жабљу и околини, 2 конобара, пензионисаног полицајца, пензионисаног општинског бележника, машинског инжењера, надзорника долме, четворицу слугу, угоститеља, једног пензионера, једног питомца југословенске војске и једног ученика подофицирске школе.

До Другог светског рата Жабље је имао малу али утицајну јеврејску заједницу. Сматра се да је 1940. у месту живело око 100 Јевреја који су се окупљали у згради синагоге. Већина је убијена у Рацији 1942. заједно са Темеринским Јеврејима који су такође доведени у Жабаљ и стрељани на обали Тисе. Они који су преживели Рацију одведени су 1944. када су Немци окупирали Бачку а малобројни који су дочекали крај рата иселили су се 1948. у Израел. Зграда синагоге у Жабљу срушена је као и већина осталих јевејских богомоља у Војводини - након Другог светског рата - 1950.

Кратак живот и херојска смрт Ђорђа Зличића

Када идете за Жабаљ из Ђурђева, нешто пре раскрснице, са десне стране видећете запуштен споменик који подсећа на један догађај из октобра 1941. који је везан за Ђорђа Зличића (1920-1942), народног хероја по коме носи име једна улица на новосадској Салајки. Наиме, током лета и јесени 1941. године, као секретар ПК СКОЈ-а, Зличић је организовао омладинске диверзантске и саботажне акције у којима је и сам активно учествовао.

У Новом Саду је заједно са својим нераздвојним другом Костом Шокицом (који такође има улицу на Салајки, одмах до Зличићеве) ликвидирао предратног полицијског агента Ласла Келча Лацику, док је у Зрењанину организовао неколико акција паљења жита. У октобру 1941. успео је надомак Жабља, на месту на којем је сада споменик, да разоружа двојицу мађарских полицајаца и да умакне потери. Када их је сустигла друга патрола, убили су двојицу полицајаца.

Мађарска полиција је успела да 1. фебрурара 1942. открије кућу Анцике Вол у Новом Саду у којој се налазио Ђорђе заједно са својом девојком Душицом Дејановић, Видом Каћански Лучић (1923—1942), куриром ПК КПЈ за Војводину и Анциком Вол. Жандарми су опколили кућу и позвали четворку на предају, али је Ђорђе заједно са другарицама то одбио. Када му је понестало метака, Ђорђе је голорук јурнуо напоље, али је био изрешетан рафалима. Тешко рањен је био пренет у злогласну зграду „Армије“, где је већ тешко рањен био подвргнут мучењима. Иследницима није ништа рекао, а због рана и мучења убрзо је и 7. фебруара и умро.

Сумрак се полако спушта над Шајкашку, дани су краћи и ми одлучујемо да одлазак у Чуруг оставимо за пролеће и данашњу вожњу бициклом која је започела у Мошорину - завршимо овде у Жабљу и то у ресторану „Наша ловачка прича”.

Газде кафане нас на крају вечере часте принцес-крофнама. У друштву Вулета је и његов друг Зоран Тешин, бивши боксерски шампион који се интересује за историју свог места па је набавио књигу Петера Реха (1920), Немца из Жабља који је 1944. са већином својих сународника напустио стари крај. „Књига о завичају: Јозефсдорф - Јосифово село - Жабаљ, у Бачкој” обилује занимљивостима из предратне историје овог места али и значајним подацима и личним исповестима из Другог светског рата.

Издвајам опис одласка Немаца из Жабља у октобру 1944. један од ретких докумената са том тематиком који су преведени на српски језик. У поглављу под насловом „Бекство из Жабља” Роза Шустер рођена Телпл пише: „Ујутро 3. октобра 1944. дошла је комшиница Утерајнер Лени под наш прозор у 4 сата ујутро. Куцала је и позвала мог оца да устанемо и натоваримо запрежна кола са најважнијим стварима као што су: одећа, веш, душеци, слике, уговоре за њиве и кућу и најважније - новац. Поред тога натоварили смо брашна, сланине и масти, нешто посуђа за кување и јело а за коње неколико џакова сена и зоби. Негде око поднева моји родитељи, моја сестра и ја плачући смо се опростили од наше баке и деке. Тог дана смо кренули према Темерину и тамо смо преноћили. Ујутро смо наставили даље према Врбасу где смо се задржали негде око 8 дана. На даљем путовању сам записала скоро сва места кроз која смо пролазили али ћу сада споменути само нека од њих и то Кулу, Крњају и Бездан. Дању смо се возили а ноћу смо најчешће ноћили поред пута а ту и тамо у шталама амбарима или школама...”. Роза Шустер даље описује пут кроз Мађарску, поред Балатона, кроз Чехословачку и на крају долазак у Немачку: „25. марта 1945. примио нас је један сељак у Ајхау и ускоро након тога у село су умарширали Американци.”

Док читам ова потресна сведочанства немогу да се отмем утиску како су патње невиних цивила на овом просторима у 20. веку на свим странама биле готово идентичне, свуда је било зликоваца, у сваком народу добрих појединаца спремних да жртвују свој живот да спасу комшију и свуда су највише страдали они који су били најмање криви.

        Роберт Чобан