Велика је била гужва на небу током рођења младог Исуса

Знаци с неба у разним контекстима спомињу се више пута у Библији, због веровања да је на неки значајан догађај - победу над непријатељем, смену власти или рођење неке значајне особе, попут Христа - Бог најавио. Истина, нису сви небески импулси истог извора: по Старом завету огањ с неба, који је спалио стада Јову, послао је ђаво лично.

Јеванђеље по Матеју астрономским потврдама великих догађаја придаје пуно пажње. Тако у 16. глави фарисеји и садукеји траже од Исуса да им, небеским знаком, покаже да је Син Божији. Звездама падалицама као симболима, најчешће пропасти, обилује и хришћанска апокрифна литература, наставак античког веровања да сваки човек има своју звезду и њен пад наговештава му смрт. Зато рађање звезде означава рођење неке врло значајне особе. То многи теолози виде у Књизи бројева (24:17), по којој ће се у будућности уздићи звезда Јаковљева.

И многи су астрономи покушали установити да ли је Витлејемска звезда заиста засијала и, ако јесте, кад. Свети Јован Златоусти је назива чистим чудом, избегавајући утврђивања тачности догађаја. По њему, она није била стварна, већ невидљива сила која је узела на себе привид звезде. „Како је могуће да обична појава једне звезде натера мудраце на тако дуг пут. Дакле, то није само дело звезде, већ и Бога који је покренуо њихове душе“.

Бежи, друже, за гору! 

У селима око Ваљева се верује да, кад се види звезда падалица, не треба рећи да пада јер ће бити ухваћен и убијен неки устаник у бекству. Зато се каже: “Бежи, друже, за гору!” Негде се верује да звезда падалица значи да је неко побегао из ропства или затвора и зато не треба рећи да се видела на небу. Неки верују да ће, и ако се каже да је звезда пала, бити ухваћен неко ко није ни за шта крив. Та веровања део су мита о повезаности звезда и душе, али и честих ратова и устанака које смо имали током дуге и бурне историје. У неким ваљевским селима верује се да се, кад се види звезда како пада, нека двојица иду да се потуку. Да би се онај који бежи сакрио, то јест да се не би потукли, каже се: “За грм, друже!”

По неким легендама, пак, звезда падалица је змај који је узлетео па нестао или звезде беже с неба. Тамо где падну, сматра се да има злата. У последње време падалице испуњавају жеље онима који их виде.

Претражујући историјске записе о необичним небеским појавама, астрономи се ослањају на увек чисте кинеске, римске и арапске умове древених звездочатаца. Само их омета непостојање тачног датума и године рођења, иако данашња цивилизација своје часовнике и календаре подешава према нултој години претпостављеног Христовог првог овоземаљског појављивања.

Кинези, врло прецизни у мапирању небеских догађаја, не спомињу било какву “аномалију” у то време. И вавилонски астрономски алманаси дали су науци листу комета виђених првих десет година пре Христа. По њима, једна се појавила у 5. веку пре Христа, док је чувена Халејева близу земље, тако да буде видљива голим оком, прошла око 12 година пре његовог званичног рођења.

По неким теоријама, јасна звезда на небу може бити конјункција Венере с неком планетом, гледано са земље. Кад се планете привидно споје, један од ефеката посматрања са земље је утисак појачаног сјаја. Како је Венера планета видљива голим оком, конјункције с њом могу јој дати јачи сјај. О овој појави пишу и астролози, као и о Витлејемској звезди, али њихови коментари се смештају у одељак „веровања“. У то доба, по астрономима, забележене су две конјункције: Венере и Јупитера 17. јуна 2. године старе ере, а друга Јупитера и Сатурна је трајала од маја до децембра 7. године старе ере. Ту потоњу као могућу Витлејемску звезду означио је и чувени астроном Јохан Кеплер.

Трећа конјункција, Урана с Венером, која је најближа Христовом рођењу, не може добро да послужи, упркос приближно тачног времена појављивања, јер је Уран прилично далек и слабо видљив, те би његова конјункција слабо утицала на Венерин сјај.

Нове терорије разматрају могућност експлозије нове или супернове. Но, проблем је што би за тако велику појаву морао постојати бар један запис из кинеског, арапског или римског извора јер је астрономија била прилично развијена наука, због веровања о вези људске душе и звезда. Супернова је одлично решење за одређивање тачне године Исусовог рођења, али, нажалост, таквих записа нема и теорија мора у ропотарницу историје.

Теорија која се чини најближа истини је окултација Јупитера Месецом, појава кад је једно небеско тело сакривено другим посматрано са Земље. Најчешће неке планете Месецом јер нам је најближи. Историјску важност имале су окултације Јупитером његова четири сателита јер су служиле за мерење времена. Помрачење сунца заправо је окултација, као и помрачење месеца. А како се за њих везују бројна веровања о предстојећој казни Божјој или смаку света, не би чудило да у Библију, као значајан астрономски догађај који најављује велике промене, уђе окултација Јупитера Месецом 17. априла 6. године старе ере. Тад се Јупитер први пут, у раздобљу између 10. године старе и 5. године нове ере, појавио ујутро, и то у сазвежђу Овна, које је симбол Јудеје, и ето потврде важности тог астрономског догађаја. Проблем је што се окултација десила по дану, тачније, у 10 сати и 11 минута, те је била тешко уочљива за ондашње технолошке прилике.

Тачна година Исусовог рођења остаће тајна, осим ако се не појави неки чудом сачувани спис о астрономском догађају који се могао видети источно од Јудеје. Тад ће се, можда, установити да ли се заиста десио 25. децембра или негде у пролеће и по ком календару се обележава његов рођендан.

Ивана Радоичић