Velika je bila gužva na nebu tokom rođenja mladog Isusa

Znaci s neba u raznim kontekstima spominju se više puta u Bibliji, zbog verovanja da je na neki značajan događaj - pobedu nad neprijateljem, smenu vlasti ili rođenje neke značajne osobe, poput Hrista - Bog najavio. Istina, nisu svi nebeski impulsi istog izvora: po Starom zavetu oganj s neba, koji je spalio stada Jovu, poslao je đavo lično.

Jevanđelje po Mateju astronomskim potvrdama velikih događaja pridaje puno pažnje. Tako u 16. glavi fariseji i sadukeji traže od Isusa da im, nebeskim znakom, pokaže da je Sin Božiji. Zvezdama padalicama kao simbolima, najčešće propasti, obiluje i hrišćanska apokrifna literatura, nastavak antičkog verovanja da svaki čovek ima svoju zvezdu i njen pad nagoveštava mu smrt. Zato rađanje zvezde označava rođenje neke vrlo značajne osobe. To mnogi teolozi vide u Knjizi brojeva (24:17), po kojoj će se u budućnosti uzdići zvezda Jakovljeva.

I mnogi su astronomi pokušali ustanoviti da li je Vitlejemska zvezda zaista zasijala i, ako jeste, kad. Sveti Jovan Zlatousti je naziva čistim čudom, izbegavajući utvrđivanja tačnosti događaja. Po njemu, ona nije bila stvarna, već nevidljiva sila koja je uzela na sebe privid zvezde. „Kako je moguće da obična pojava jedne zvezde natera mudrace na tako dug put. Dakle, to nije samo delo zvezde, već i Boga koji je pokrenuo njihove duše“.

Beži, druže, za goru! 

U selima oko Valjeva se veruje da, kad se vidi zvezda padalica, ne treba reći da pada jer će biti uhvaćen i ubijen neki ustanik u bekstvu. Zato se kaže: “Beži, druže, za goru!” Negde se veruje da zvezda padalica znači da je neko pobegao iz ropstva ili zatvora i zato ne treba reći da se videla na nebu. Neki veruju da će, i ako se kaže da je zvezda pala, biti uhvaćen neko ko nije ni za šta kriv. Ta verovanja deo su mita o povezanosti zvezda i duše, ali i čestih ratova i ustanaka koje smo imali tokom duge i burne istorije. U nekim valjevskim selima veruje se da se, kad se vidi zvezda kako pada, neka dvojica idu da se potuku. Da bi se onaj koji beži sakrio, to jest da se ne bi potukli, kaže se: “Za grm, druže!”

Po nekim legendama, pak, zvezda padalica je zmaj koji je uzleteo pa nestao ili zvezde beže s neba. Tamo gde padnu, smatra se da ima zlata. U poslednje vreme padalice ispunjavaju želje onima koji ih vide.

Pretražujući istorijske zapise o neobičnim nebeskim pojavama, astronomi se oslanjaju na uvek čiste kineske, rimske i arapske umove drevenih zvezdočataca. Samo ih ometa nepostojanje tačnog datuma i godine rođenja, iako današnja civilizacija svoje časovnike i kalendare podešava prema nultoj godini pretpostavljenog Hristovog prvog ovozemaljskog pojavljivanja.

Kinezi, vrlo precizni u mapiranju nebeskih događaja, ne spominju bilo kakvu “anomaliju” u to vreme. I vavilonski astronomski almanasi dali su nauci listu kometa viđenih prvih deset godina pre Hrista. Po njima, jedna se pojavila u 5. veku pre Hrista, dok je čuvena Halejeva blizu zemlje, tako da bude vidljiva golim okom, prošla oko 12 godina pre njegovog zvaničnog rođenja.

Po nekim teorijama, jasna zvezda na nebu može biti konjunkcija Venere s nekom planetom, gledano sa zemlje. Kad se planete prividno spoje, jedan od efekata posmatranja sa zemlje je utisak pojačanog sjaja. Kako je Venera planeta vidljiva golim okom, konjunkcije s njom mogu joj dati jači sjaj. O ovoj pojavi pišu i astrolozi, kao i o Vitlejemskoj zvezdi, ali njihovi komentari se smeštaju u odeljak „verovanja“. U to doba, po astronomima, zabeležene su dve konjunkcije: Venere i Jupitera 17. juna 2. godine stare ere, a druga Jupitera i Saturna je trajala od maja do decembra 7. godine stare ere. Tu potonju kao moguću Vitlejemsku zvezdu označio je i čuveni astronom Johan Kepler.

Treća konjunkcija, Urana s Venerom, koja je najbliža Hristovom rođenju, ne može dobro da posluži, uprkos približno tačnog vremena pojavljivanja, jer je Uran prilično dalek i slabo vidljiv, te bi njegova konjunkcija slabo uticala na Venerin sjaj.

Nove terorije razmatraju mogućnost eksplozije nove ili supernove. No, problem je što bi za tako veliku pojavu morao postojati bar jedan zapis iz kineskog, arapskog ili rimskog izvora jer je astronomija bila prilično razvijena nauka, zbog verovanja o vezi ljudske duše i zvezda. Supernova je odlično rešenje za određivanje tačne godine Isusovog rođenja, ali, nažalost, takvih zapisa nema i teorija mora u ropotarnicu istorije.

Teorija koja se čini najbliža istini je okultacija Jupitera Mesecom, pojava kad je jedno nebesko telo sakriveno drugim posmatrano sa Zemlje. Najčešće neke planete Mesecom jer nam je najbliži. Istorijsku važnost imale su okultacije Jupiterom njegova četiri satelita jer su služile za merenje vremena. Pomračenje sunca zapravo je okultacija, kao i pomračenje meseca. A kako se za njih vezuju brojna verovanja o predstojećoj kazni Božjoj ili smaku sveta, ne bi čudilo da u Bibliju, kao značajan astronomski događaj koji najavljuje velike promene, uđe okultacija Jupitera Mesecom 17. aprila 6. godine stare ere. Tad se Jupiter prvi put, u razdoblju između 10. godine stare i 5. godine nove ere, pojavio ujutro, i to u sazvežđu Ovna, koje je simbol Judeje, i eto potvrde važnosti tog astronomskog događaja. Problem je što se okultacija desila po danu, tačnije, u 10 sati i 11 minuta, te je bila teško uočljiva za ondašnje tehnološke prilike.

Tačna godina Isusovog rođenja ostaće tajna, osim ako se ne pojavi neki čudom sačuvani spis o astronomskom događaju koji se mogao videti istočno od Judeje. Tad će se, možda, ustanoviti da li se zaista desio 25. decembra ili negde u proleće i po kom kalendaru se obeležava njegov rođendan.

Ivana Radoičić