Теодор Атанацковић, научник са листе најцитиранијих

По резултату најновијег истраживања Универзитета Стенфорд трећу годину заредом нашао се међу два одсто најцитиранијих научника у свету и 13 најутицајнијих у Новом Саду, те је недавно добио признање Покрајинске владе.

– Свеже идеје, смеле претпоставке и оповргавање/поправљање тих претпоставки, ту су наши потенцијали, а да нису скупи – додао је Атанацковић, напоменувши како га у вези са Стенфордском листом највише весели управо чињеница да су се на њој нашла имена многих знатно млађих колега.

Он је објаснио и зашто поменута класификација – која с једне стране процењује једногодишњи допринос науци, а с друге целокупну каријеру, па према томе позицију међу шест милиона активних истраживача, који објављују радове у стручним часописима – не може бити потпуно објективна, уз констатацију како је вредновање научног рада „ђаволски тежак посао”.

– Изузетни истраживачи у тзв. идентитетским наукама, као што су српски језик или национална историја, не налазе се на Стенфордској листи, што се углавном прећуткује – истиче. – Зато се они морају посебно вредновати. У фудбалу, кад хоћемо да рангирамо два клуба, бољи је онај који има више победа односно голова. И с тиме се сви слажу. Можда се овај тим и боље додавао, имао дужи посед лопте, али то се не рачуна. С друге стране, неко ће рећи како трећи клуб постиже десет голова по утакмици, али неће објаснити да је у питању рукомет. Исто тако је и у науци: немогуће је поредити механику, којом се ја бавим, или медицину, где сваких десетак минута изађе један научни рад о канцеру, са, рецимо, теоријом бројева, која је стара, тешка математичка дисциплина и где је број радова који се објављују далеко мањи.

Пресудан утицај на то да се фокусира управо на механику, која је обележила његову истраживачку каријеру, Атанацковић приписује академику, изванредном професору, педагогу и научнику Божидару Вујановићу, чија су предавања била веома инспиративна. Тако је након студија машинства, 1971. године, отишао на дошколовање на амерички Универзитет Кентаки. После доктората 1974. вратио се кући и није се покајао.

– Неко је рекао: човек је оданде одакле су његови мртви – присећа се Атанацковић и додаје: – Кад са тридесетак година одеш у иностранство, ти си ниоткуд. Имаш кућу на углу и живиш амерички сан, али све време мислиш о родном месту. И тек твоја деца осете да припадају тој новој домовини...

Још један пресудан боравак ван граница тадашње Југославије био је у Берлину, где је провео укупно три године, добивши Хумболтову стипендију за истраживаче до 40 година. У Берлину је, почетком 19. века, и зачета идеја да универзитет мора бити спој истраживања и наставе, јер би у супротном професори предавали већ превазиђено.

– Ако говоримо о природним и техничким наукама, наша школа је била изванредна комбинација немачког и руског система, због чега сам се у Америци без проблема укључио у наставу механике. Не заборавимо да је Универзитет у Новом Саду тада постојао тек девет година, док је Универзитет у Болоњи, који је у основи западног образовног система, основан 1088. Мислим да је наш школски систем добар и нема потребе упропастити га реформама, од којих се једна тиче пролазности, па тако наш студент може и десет пута изаћи на испит. У Болоњском систему, који се код нас не спроводи изворно, нема изнудице, што би рекли шахисти. Прво, по њему не уписујете годину већ предмет, а од ваших капацитета зависи којом динамиком ћете завршити студије. Уколико одслушате курс из, рецимо, механике и паднете двапут на испиту, поново га слушате. Кад се то покушало увести код нас, речено је да не може, на пример, због студентског дома, за који треба очистити годину. Гледајући из позиције професора емеритуса на докторским студијама ФТН-а, где предајем метод научног рада и одабрана поглавља из механике, не могу проценити да ли су због тога студенти бољи или лошији, јер до мене долазе они са високим просеком оцена.

Академик Атанацковић још од Берлина ради на механици материјала са меморијом, а како они реагују показао нам је на жици од нитинола, савијеној као спајалица, и чаши вруће воде, која је овој легури била окидач да се подсети првобитног облика након што ју је исправио.

– Замислите да направите ауто чија ће лимарија бити од таквог материјала, што је једно време била „Фолксвагенова” идеја: ако га улубите, поправка је лака, узмеш врућу воду, бациш на њега и исправи се. Док је 1982. нитинол био скупљи од грама злата, сада су он и слични материјали лако доступни. Они се увелико користе за жичане протезе за исправљање зуба, па нема потребе дотезати их, или за стентове како би лакше прошли кроз крвни суд – објашњава саговорник, који такође предаје делове предмета Математичке методе у клиничким испитивањима на Медицинском факултету у Новом Саду.

Поента је, додаје, утиснути одређену меморију у материјал, који, као и људи, има способност да памти.

– Наш задатак је да направимо модел који ће, попут нас, одлично памтити шта је било малопре, а слабо оно што је било давно. Сад искрсава други проблем: на којој временској скали? Тако долазимо до ендохроне теорије, која каже да сваки материјал има своје унутрашње време по којем се понаша. Описати то математички, кроз формулу, доста је тешко. Постоје основни принципи у механици који увек важе. Један од њих је везан за појам ентропије. Пошто је ова чаша врућа, она ће загревати собу. Никад, сама од себе, соба са нижом температуром неће загрејати воду до кључања. Дубоки физички принцип који то регулише јесте други закон термодинамике. У основи он говори да се сви процеси одвијају у једном правцу, у коме ентропија расте, што сам, занимљиво, препознао и на почетку романа „Дервиш и смрт”, када Меша Селимовић каже да је „сваки човјек увијек на губитку” – каже саговорник, напоменувши да је то, као мото, завршило и на корицама једног магистарског рада на ту тему.   

Слађана Милачић