Teodor Atanacković, naučnik sa liste najcitiranijih

Po rezultatu najnovijeg istraživanja Univerziteta Stenford treću godinu zaredom našao se među dva odsto najcitiranijih naučnika u svetu i 13 najuticajnijih u Novom Sadu, te je nedavno dobio priznanje Pokrajinske vlade.

– Sveže ideje, smele pretpostavke i opovrgavanje/popravljanje tih pretpostavki, tu su naši potencijali, a da nisu skupi – dodao je Atanacković, napomenuvši kako ga u vezi sa Stenfordskom listom najviše veseli upravo činjenica da su se na njoj našla imena mnogih znatno mlađih kolega.

On je objasnio i zašto pomenuta klasifikacija – koja s jedne strane procenjuje jednogodišnji doprinos nauci, a s druge celokupnu karijeru, pa prema tome poziciju među šest miliona aktivnih istraživača, koji objavljuju radove u stručnim časopisima – ne može biti potpuno objektivna, uz konstataciju kako je vrednovanje naučnog rada „đavolski težak posao”.

– Izuzetni istraživači u tzv. identitetskim naukama, kao što su srpski jezik ili nacionalna istorija, ne nalaze se na Stenfordskoj listi, što se uglavnom prećutkuje – ističe. – Zato se oni moraju posebno vrednovati. U fudbalu, kad hoćemo da rangiramo dva kluba, bolji je onaj koji ima više pobeda odnosno golova. I s time se svi slažu. Možda se ovaj tim i bolje dodavao, imao duži posed lopte, ali to se ne računa. S druge strane, neko će reći kako treći klub postiže deset golova po utakmici, ali neće objasniti da je u pitanju rukomet. Isto tako je i u nauci: nemoguće je porediti mehaniku, kojom se ja bavim, ili medicinu, gde svakih desetak minuta izađe jedan naučni rad o kanceru, sa, recimo, teorijom brojeva, koja je stara, teška matematička disciplina i gde je broj radova koji se objavljuju daleko manji.

Presudan uticaj na to da se fokusira upravo na mehaniku, koja je obeležila njegovu istraživačku karijeru, Atanacković pripisuje akademiku, izvanrednom profesoru, pedagogu i naučniku Božidaru Vujanoviću, čija su predavanja bila veoma inspirativna. Tako je nakon studija mašinstva, 1971. godine, otišao na doškolovanje na američki Univerzitet Kentaki. Posle doktorata 1974. vratio se kući i nije se pokajao.

– Neko je rekao: čovek je odande odakle su njegovi mrtvi – priseća se Atanacković i dodaje: – Kad sa tridesetak godina odeš u inostranstvo, ti si niotkud. Imaš kuću na uglu i živiš američki san, ali sve vreme misliš o rodnom mestu. I tek tvoja deca osete da pripadaju toj novoj domovini...

Još jedan presudan boravak van granica tadašnje Jugoslavije bio je u Berlinu, gde je proveo ukupno tri godine, dobivši Humboltovu stipendiju za istraživače do 40 godina. U Berlinu je, početkom 19. veka, i začeta ideja da univerzitet mora biti spoj istraživanja i nastave, jer bi u suprotnom profesori predavali već prevaziđeno.

– Ako govorimo o prirodnim i tehničkim naukama, naša škola je bila izvanredna kombinacija nemačkog i ruskog sistema, zbog čega sam se u Americi bez problema uključio u nastavu mehanike. Ne zaboravimo da je Univerzitet u Novom Sadu tada postojao tek devet godina, dok je Univerzitet u Bolonji, koji je u osnovi zapadnog obrazovnog sistema, osnovan 1088. Mislim da je naš školski sistem dobar i nema potrebe upropastiti ga reformama, od kojih se jedna tiče prolaznosti, pa tako naš student može i deset puta izaći na ispit. U Bolonjskom sistemu, koji se kod nas ne sprovodi izvorno, nema iznudice, što bi rekli šahisti. Prvo, po njemu ne upisujete godinu već predmet, a od vaših kapaciteta zavisi kojom dinamikom ćete završiti studije. Ukoliko odslušate kurs iz, recimo, mehanike i padnete dvaput na ispitu, ponovo ga slušate. Kad se to pokušalo uvesti kod nas, rečeno je da ne može, na primer, zbog studentskog doma, za koji treba očistiti godinu. Gledajući iz pozicije profesora emeritusa na doktorskim studijama FTN-a, gde predajem metod naučnog rada i odabrana poglavlja iz mehanike, ne mogu proceniti da li su zbog toga studenti bolji ili lošiji, jer do mene dolaze oni sa visokim prosekom ocena.

Akademik Atanacković još od Berlina radi na mehanici materijala sa memorijom, a kako oni reaguju pokazao nam je na žici od nitinola, savijenoj kao spajalica, i čaši vruće vode, koja je ovoj leguri bila okidač da se podseti prvobitnog oblika nakon što ju je ispravio.

– Zamislite da napravite auto čija će limarija biti od takvog materijala, što je jedno vreme bila „Folksvagenova” ideja: ako ga ulubite, popravka je laka, uzmeš vruću vodu, baciš na njega i ispravi se. Dok je 1982. nitinol bio skuplji od grama zlata, sada su on i slični materijali lako dostupni. Oni se uveliko koriste za žičane proteze za ispravljanje zuba, pa nema potrebe dotezati ih, ili za stentove kako bi lakše prošli kroz krvni sud – objašnjava sagovornik, koji takođe predaje delove predmeta Matematičke metode u kliničkim ispitivanjima na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu.

Poenta je, dodaje, utisnuti određenu memoriju u materijal, koji, kao i ljudi, ima sposobnost da pamti.

– Naš zadatak je da napravimo model koji će, poput nas, odlično pamtiti šta je bilo malopre, a slabo ono što je bilo davno. Sad iskrsava drugi problem: na kojoj vremenskoj skali? Tako dolazimo do endohrone teorije, koja kaže da svaki materijal ima svoje unutrašnje vreme po kojem se ponaša. Opisati to matematički, kroz formulu, dosta je teško. Postoje osnovni principi u mehanici koji uvek važe. Jedan od njih je vezan za pojam entropije. Pošto je ova čaša vruća, ona će zagrevati sobu. Nikad, sama od sebe, soba sa nižom temperaturom neće zagrejati vodu do ključanja. Duboki fizički princip koji to reguliše jeste drugi zakon termodinamike. U osnovi on govori da se svi procesi odvijaju u jednom pravcu, u kome entropija raste, što sam, zanimljivo, prepoznao i na početku romana „Derviš i smrt”, kada Meša Selimović kaže da je „svaki čovjek uvijek na gubitku” – kaže sagovornik, napomenuvši da je to, kao moto, završilo i na koricama jednog magistarskog rada na tu temu.   

Slađana Milačić