Небојша Брадић: Спреман да пође путем којим се теже иде

Имамо посебну прилику да видимо део представе настале по драми Небојше Брадића, а инспирисане романом „Тесла, портрет међу маскама“ Владимира Пиштала. Посебност се огледа у томе што ће донекле бити прилагођена извођењу на отвореном, уз светлосне ефекте и друге садржаје „Теслине светлосне галерије“, у склопу програма Дочека 2022. и проглашења Новог Сада Европском престоницом културе 13. јануара. Извођење представе „Тесла изуметник“ на отвореном биће ретко поновљив догађај, слободан за све, који подразумева и процесију која ће се кретати ка Подграђу Петроварадинске тврђаве, као и перформансе и успутне светлосне инсталације.

- Издвојили смо четрдесетак минута који чине јасну целину, тако да то није само фрагмент представе, него сублимирани главни ток комада. Ради се о сценама које прате основну причу комада: Теслин однос према својој мисији, капиталу, женама, родном крају и његовом највећем, а неоствареном пројекту Варденклиф, који се завршио без жељеног резултата, а требало је да буде ремек-дело. Познато је да се нису стекли услови и да тај пројекат није реализован. Причом о овом незавршеном делу хтели смо да укажемо на једног другачијег Теслу, јер се приче о његовим успешним пројектима које је оставио свету већ налазе у књигама и филмовима. Његова тежња да оствари бежични пренос енергије је инспирација за генерације које ће тек доћи. Тесла је маштао о томе да светлост и енергију учини доступним свима и тако реши човечанство данашњих брига. Проблеме енергије и екологије он је решавао пре 120 година – каже за наш лист Небојша Брадић, редитељ ове представе Српског народног позоришта.

Правити представу о Тесли и обухватати све што је он радио, то је скоро па бесмислено, а описати га једном речју, а да буде свеобухватно, то је готово па немогуће. Геније је једна реч коју сви знамо, а ви сте додали једну другу – изуметник. Шта она подразумева? Шта још обухвата?

– Лаза Костић је Теслу назвао Изуметником. Врло интересантна и провокативна реч, и зато сам њом насловио комад. Истовремено, увео сам идеју Теслиног позоришта, а под овим појмом мислим на суштину и смисао позоришта – учинити невидљиво видљивим. Од својих идеја, нацрта и скица, Тесла је створио дело, и та његова креација се може поредити с уметничким стваралаштвом. Теслино позориште укључује свет који он доноси са собом као наслеђе из завичаја, али и свет који ствара у сусрету са другачијом културом каква је у била америчка. Теслина открића су могла бити могућа баш тамо где је стигао – у Њујорку „Позлаћене ере“, када су наде човечанства биле засноване на открићима. Наравно, за нас су биле интересантне дилеме које стваралац, изумитељ, научник, има у односу на свој рад. У Теслином случају оне су биле веома видљиве. Он се одлучио за живот усамљеника, тако је и старио, али је све време био посвећен свом делу. Свесно је жртвовао све оно што живот у својој пуноћи нуди: породицу, жену, децу, посед... Све то је жртвовао да би био посвећен својим изумима.

Вероватно генијални људи немају ни дилему да ли то да ураде, да ли да се посвете свом раду, већ је и он то просто сматрао нормалним?

– Мислим да је, као и сваки човек, и он имао искушења. За нас је вечито питање односа Тесле и жена. Тај однос је врло специфичан и у том смислу је, у комаду и представи, отворена могућност избора између онога што подразумева веза са женом и нечега што је Теслина посвећеност делу. Посветио се откривању Велике тајне, а да би то могао, морао је, као човек који се приближава богу, нешто да жртвује. О томе говоримо у представи.

Он је човек изван времена, не само по ономе што је отворио, чак и по идејама које нису остварене, али чини се да ми њега данас сувише митологизујемо. Свако учитава у њега оно што сматра да је најважније, и ту има и несхватања. Како га некако склонити од тога, заштитити?

– Бранити Теслу, у најплеменитијем смислу, значи разумевати његов живот и његово дело. Чињеница је да се много тога пројектује у Теслу. Много тога долази из сфера које нису научне, а нису ни животне. За наше просторе карактеристична је поларизација у вези са Теслиним пореклом. Он сам је то изразио припадништвом српском роду и хрватској домовини. Не заборавимо, међутим, да је Тесла живео на периферији Аустроугарске монархије. Замислимо само како је пре сто и више година изгледало када неко са те европске периферије долази у центар светских збивања. Колика је то авантура за човека спремног да крене на пут и дође у Њујорк, где је било могуће остварење његових идеја. Можда је то и могући одговор на питање како треба разумевати Теслу, притом не присвајајући га религијски, национално или политички, него у њему разумети човека спремног да пође путем којим се теже иде. Он се определио за тај пут, и он је ишао тим путем, а тај је пут на неки начин и путоказ за многе друге.

Можда ми данас не схватамо колика је то била авантура?

– Дестинације су тада биле другачије. Данас можете одлетети до Њујорка за пет или шест сати, а тада је било потребно много више времена. Но, и ризика. Јер пад у сиромаштво је тада био нормалан, али је, с друге стране, постојала и потреба да у САД буду привучени талентовани људи. Ми данас према капиталу имамо врло одређен однос, из наше перспективе крајње негативан. Велике корпорације, фирме, настоје да надзиру и контролишу све што се у свету дешава. И у Теслино доба је постојао такав надзор, али је постојала и спремност на ризик. Данас богати људи све мање ризикују када улазе у инвестиције које ће им донети још већа богатства. Ова разлика између људи који поседују милијарде и оних који имају прегршт долара, еура или динара, јако је велика. Такав је данашњи свет. Он више нема идеју напретка о којој се некада маштало на великим светским изложбама, која је подстицана конкуренцијом. Говоримо и о крађама одређених пројеката. Сам Тесла је имао тај случај у вези с пројектом радија, за који је Маркони добио Нобелову награду, а Тесли је признат тек после смрти. Накнадна правда није утеха за изумитеља, али било је такво време. Велики наративи нудили су и велике могућности, али су подразумевали и велике препреке. А наратив о свету повезаном енергијом која је доступна свима је сан који и даље сањамо. У нашој представи се то показује у слици „Златни момци и девојке“, када се тајкуни питају: „А шта ћемо ми радити са нашим бројилима?“ На крај 19. и почетак 20. века данас гледамо као на време када је свет био у фантастичном узлету и успеху. Од тада до данас је прошло много ратова, овој нашој Земљи је почињено много ствари које нас онеспокојавају и стварају бригу за будућност генерација које долазе.

Занимљива је та епизода са њим као почасним грађанином Новог Сада. Нити се то довољно помиње, нити знамо како је и зашто дошло до тога, још уз податак да никада није био овде...

– Ми сада не можемо да вратимо дух времена када је то одлучено, али лепо је да у годину када Нови Сад постаје члан лиге градова Европских престоница културе, овај град улази са причом о Тесли. Пре свега зато што је Тесла био грађанин света. Представа, а потом и инсталација која ће бити у Подграђу, процесија и догађаји који ће уследити, сигурно ће на посебан начин осветлити баш ту, давно антиципирану везу Тесле и Новог Сада.

Како је дошло до договора са фондацијом „Нови Сад ЕПК“ и идеје да се у оквиру Дочека изведе један део представе?

– Идеја комада „Тесла изуметник“ инспирисана је књигом „Тесла, портрет међу маскама“ Владимира Пиштала. Учинило ми се да је логично да пројекат о Тесли буде постављен у најстаријем српском професионалном позоришту у години кад Нови Сад постаје Европска престоница културе. Представници Фондације ЕПК су препознали да је то важна и добра прилика да „Тесла изуметник“ буде део програма манифестације. Идеја да се на улици Новог Сада догађа позоришна представа, и то 31. децембра увече, изазвала је одређене контроверзе и питања: Ко ће доћи на представу? Зашто се то прави напољу? Највећи изазов су атмосферске прилике које не морају бити наклоњене таквом догађају. Тако је и са навикама људи да то вече проводе на потпуно опуштен начин. Али, Нови Сад није сваке године Европска престоница културе и вредело је ризиковати.

Почињући овај комад реченицом „Свемир стоји“, хтео сам да кажем да управо у том тренутку, на прелазу једне у другу годину, свако од нас стоји пред звезданим небом и за тренутак се пита где је и какво је његово место у ономе што је било, што јесте и што ће бити. Тако почиње наша представа. Сигуран сам да ће публика доћи, јер жели да буде део тог свемира у Новом Саду.

Наташа Пејчић

- Представа на отвореном ће имати форму која је специфична управо за то вече. Она је прилагођена извођењу пред неколико хиљада гледалаца. Спој између текста, музике, плеса, покрета, слике, пројекције, светла, јесте нешто што ће бити јединствено. У том смислу, техничке припреме које ових дана имамо, усмерене су ка томе да се савлада тај простор, и да се омогући интеракција гледалаца и представе. У затвореном, на сцени „Пера Добриновић“ Српског народног позоришта, представа ће имати другачију форму, мада ћемо у њу инкорпорирати и извесна искуства с извођења на отвореном. То је процес који иде у оба правца.

Сви сегменти позоришног спектакла су укључени, и верујем да ће они, на свој начин, допринети да публика са тог места понесе један јединствен доживљај. Процесија која креће од сцене на Булевару Михајла Пупина, преко моста „Дуга“, асоцира на средњовековне миракуле. Публика је тада, ходајући од једне позорнице до друге, имала прилике да доживи одређене садржаје. Наша публика ће, осветљена Теслиним изумима, имати прилику да доживи јединствен дочек нове 2022. године.