Владичански двор у Новом Саду – 120 година од изградње
Стодвадесетогодишњица од градње једног од најмонументалнијих здања у Новом Саду, Владичанског двора, на истом месту где и прва резиденција бачких епископа из 1741, на крају Главне, а данашње Змај Јовине улице, била је повод да се скрене пажња јавности на ту велелепну грађевину - ризницу разноврсних драгоцености које се у њој чувају - од архивских докумената, рукописних и најстаријих штампаних књига, до оригиналног намештаја и уметничких дела.
На том послу удружили су снаге Музеј града Новог Сада и Епархија бачка, тачније др Гордана Петковић, музејски саветник, и управник Ризнице Епархије бачке ђакон Мирослав Николић, и као резултат те сарадње отворена је јуче у Историјском архиву града Новог Сада изложба „Владичански двор у Новом Саду - 120 година од изградње“.
Заслуге за подизање садашње резиденције бачких епископа, тог архитектонског драгуља у центру Новог Сада, припадају владици Митрофану Шевићу коме је после безуспешних покушаја његових prеthodnika пошло за руком да на месту старог двора, страдалог у бомбардовању Новог Сада 12. јуна 1849, уз Саборну цркву 1901. подигне садашњи двор. По речима Гордане Петковић, пројекат је 1899. године израдио архитекта Владимир Николић, заслужан за данашњу физиономију Сремских Карловаца, али због трагичног догађаја приликом градње зграде новосадске Гимназије, и да би се избегла даља расправа, потписао га је Ференц Рајхл из Суботице, који је био и извођач радова.
Градња је почела 1900. и брзо је напредовала. У октобру је цео двор сазидан и пола крова постављено да би поводом заврештка радова у октобру 1901. ковиљски протосинђел Георгије Видицки осветио новоподигнуту зграду двора. Исте године је купљен намештај, уведена канализација и ископан бунар у дворишту Двора, а следеће уведено и плинско осветљење. У трећој деценији 20. века уз благослов епископа Иринеја Ћирића, један део Двора био је проширен и прилагођен за богослужбене потребе руске емиграције у Новом Саду. Из тог времена датира капела Светог Василија Великог у западном крилу ка Саборној цркви, у којој су, све до почетка педесетих година прошлог века, „бели Руси“ редовно одржавали богослужења. Капелу су украсили руски иконописци Владимир Семјонович Курјочкин, осликавши дрвени иконостас, и Николај Васиљевич Иванов, који су тада живели у Новом Саду. Поред икона ова два аутора, у капели се чувају и иконе које су руски верници донели са собом из Русије.
У време владике Иринеја Ћирића, који је уживао велики углед у светским црквеним круговима, у Двору су у неколико наврата одржавани међународни скупови. У њему је током Другог светског рата организована и наставе за ученике богословија и Богословског факултета. После рата то здање било је место у ком је неправедно оптужен за сарадњу са окупатором, иако је током рата организовао уз помоћ српских православних црквених општина, спасавање око 3.000 деце из логора Шарвар, владика Ћирић издржавао казну од чак 17 месеци кућног притвора.
Након тог периода, Двор осим што је резиденција бачког епископа јесте и место у ком се обављају црквени административни послови, богослужења у дворској капели, свечани пријеми... Као изузетно значајно Гордана Петковић наглашава да је Двор сачувао аутентичност из периода градње. У приземљу су канцеларије, међу којима и канцеларије епископа, снабдевене најсавременијом опремом. На спрату је епископска библиотека са књигама, не само црвене тематике, на српском, латинском, немачком и мађарском језику. Ту се налазе три свечана салона, опремљена намештајем с краја 19. и почетка 20. века. Намештај је, углавном, израђен у бидермајер, Наполеон III и неорококо стилу. Вредне пажње су и каљеве пећи иако нису у функцији. Свечана трпезарија уређена је по узору на старе трпезарије српских средњовековних манастира и украшена српско-византијским живописом, чувеног живописца Предојевича.
У Двору се чува богата архивска грађа, која датира тек од 1852. будући да да је у мађарском бомбардовању 1849. страдала целокупна епархијска архива. Посебно је вредна збирка уметнина коју чине иконе, портрети, пезјажи и друго. Како каже други аутор поставке ђакон Николић, највећи део изложених предмата у Историјском архиву јавност има прилику први пут да види. У оквиру те збирке чува се шеснаест портрета бачких епископа који чине засебну заштићену целину. Поред других предмета, богослужбених сасуда и књига, одежди и антиминса, у Двору се чувају и честице моштију светитеља – светих врача Козме и Дамјана, Светог великомученика Георгија, светих преподобномученика медљанских, као и светитеља наших времена: светих мученика сурдуличких, Светог Никифора Лепрозног, Светог Јакова Тумамског, Светог старца Јустина Ћелијског.
Зорица Милосављевић