Бициклом кроз Војводину: Мошорин

Место у којем је рођено више знаменитих Срба - међу њима и Исидора Секулић и Светозар Милетић заслужује бољи третман сопствених житеља према природи и традицији. Са леве стране пута протежу се рибњаци, неки активни, неки исушени. Уз обалу Тисе средином осамдесетих никло је викенд-насеље. Разговарамо са двојицом житеља, један вежба бацање ножа у дрво, каже „био је у гарди, чувао Тита!”. Како не делује пуно старији од мене, питам га – „Са колико година, 10?”. Он вели да је то било 1987. „Али Тито је умро 1980!”. Каже, чувао је Титов гроб у кући цвећа.

Враћамо се у центар села и пролазимо крај родне куће славне Исидоре Секулић. Налази се под заштитом Покрајинског завода за заштиту споменика културе али је, на жалост, у пођеднако лошем стању као и бројне родне куће славних личности широм наше земље.

Кућа у Милетићевој 118 је саграћена у другој половини 19. века. Грађена је од опеке, покривена фалцованим црепом и има два уздужна реда просторија, паралелних са улицом, и затворени трем према дворишту. Чини се де је десна половина куће празна док у левој живи једна ромска породица која се бави сакупљањем отпада.

Занимљиво је да ништа боље утиске о својој родној кући није имала ни сама Исидора када је пре неких 70 година посетила Мокрин: „На наговор пријатеља реших се да у старости одем и видим место где сам се родила. Узех железницу, па онда стародневни фијакер, па онда скелу па онда са друге стране сељачка кола да ме превезу од рукавца реке где је скела - до села... После десетак минута вожње, кочијаш, Бачванин, у великом крутом шеширу показа бичем: ‘Ето!’. Помислих, ако је то ‘ето’, баш је ‘ето’. Ништа под Богом да препознам, ништа да осетим...” Када су Исидору довели до куће у којој се родила, утисак није био ништа бољи: „Све сам замишљала - ако некад видим своје село то ће бити: трава, трава, трава. У овом дворишту сад, ниједног стручића од ње, него је двориште закрчено неким нередом који стоји пре да мном као неки хијероглифи. Даске, мотке, точкови, делови нечега, гвожђурија, масне канте и лопте од кучина...”

Тужни због, готово једновековног немара према кући у којој се родила најславнија српска књижевница, настављамо даље.

Вила Влашкалић се налази у центру Мошорина и данас је у њој Дом здравља. Саградио ју је Прота Светозар Т. Влашкалић од 1926. до 1928. у духу романтичарског историзма са ренесансним елементима.

Прота Влашкалић је у исто време је подигао задужбину, цркву посвећену Светом Николи, на мошоринском брегу по пројекту архитекте Табаковића.

Рођен 26. марта 1874. Светозар Т. Влашкалић је био син мошоринског трговца Трифуна Влашкалића. Прва парохија му је била Омољица у Банату, где му је умрла супруга. Из Омољице прешао је у родни Мошорин, где је изгубио малог сина Србислава.

Због свог националног рада, прота је од државних власти Краљевине Југославије 1929. одликован орденом светог Саве четвртог  степена. Прота Светозар Влашкалић као „сумњив” за нове, мађарске власти, у Другом светском рату, бива одведен у Шајкаш. Убијен је на Бадњи дан 1942. године на једној њиви, са служавком, Франциском Јакобец. Сахрањен је у крипти храма Св. Николе који је 13 година раније подигао. Иначе, поред проте Влашкалића у рацији 1942. је страдало још 16 свештеника СПЦ: Милош Катић, Чедомир Еремић и Георгије Живанов, жабаљски пароси, Бранко Вакањац и Павле Костић, чурушки свештеници, Анђелко Грбић протојереј из Ђурђева са супругом Олгом, Георгије Парабућски, протонамесник из Титела и Јован Виславски, свештеник госпођиначки. Животе су изгубили и Душан Влашкалић, богослов, Војин Љубичић, калуђер и Стеван Масловарин, богослов из Чуруга.

Недалеко од Виле Влашкалић, са друге стране пута, налази се и црква Свете Тројице, сазидана 1793. године не месту старије цркве посвећене светом Николи. Пре 10 година мошоринска црква завршила је и на страницама домаће штампе: „Какво је то село које ни на торњу цркве нема крст, смеју нам се људи када дођу у Мошорин, кажу венчавамо, крстимо и сахрањујемо људе без крста. Скупили смо новац да је доведемо у ред и да у њу долазе људи, а не голубови. Само када би нам допустили да изаберемо нови црквени одбор, а још када бисмо добили другог пароха, утишао би се и годинама таложен гнев људи, и због запуштене цркве, и због незаинтересованости оца Алексе Куђељића да се то стање промени!”, рекао је 2010. за „Новости” тадашњи председник МЗ Мошорин Радомир Багић. Стојећи испред руиниране цркве Свете Тројице у том селу, показивао на торањ, са кога је пре два месеца скинут крст. До тада се, вели, држао „о концу” и претио да ће да падне и неког повреди.

Очигледно се нешто од тада променило пошто црква данас изгледа баш онако како треба са спомен-чесмом и плочама неколицини српских великана поред улазних врата, о чему ћу писати нешто касније.

У ограђеном парку преко пута цркве налази се биста најславнијег мештана Мошорина - Светозара Милетића, рад Јована Солдатовића.

Ту је и табла која говори да су на овом месту мађарски окупатори у јануару 1942. скупили мештане, виђеније Србе и Јевреје и 237 њих убили. Међу убијенима било је и много жена и мале деце.

Иначе, Мошорин је једно од три места у Бачкој у којему је након Другог светског рата срушена католичка црква. Друга два су - Чуруг у којем је такође било масовних убијања током Рације 1942. и Бачки Грачац који су после Другог светског рата населили колонисти из Лике.

До цркве Св. Николе и православног гробља на Брегу изнад Мошорина стиже се стрмом бетонираном стазом са чије обе стране је степениште. Васа Мијић, наш славни одбојкаш, родом из Мошорина, испричао ми је како се као дечак санкао низ ову стрму падину и скоро погинуо: “Док није било бетонирано, изгледало је као са старих фотографија када се деца санкају... А када су бетонирали, зими се ухвати лед, па, ако не успеш да скренеш, а превише високо се пустиш, буквално се закуцаш у зид прве куће… Мени се то десило када сам био пети  или шести разред, био сам у болници, једва сам живу главу извукао”, прича Васа Мијић.

Капела преноса моштију Светог Николе, задужбина проте Светозара Влашкалића у Мошорину на Брегу. Названа је Лазарица по плану архитекте Ђорђа Табаковића који је имао узор цркву Лазарицу у Крушевцу. Саграђена је у српско-византијском стилу, са два кубета, са идејом да буде женски манастир.

Зидана је од опеке са розетама у стилу моравске школе, а орнаментика у унутрашњости подсећа на рановизантијске мозаике. Иконостас је радио Урош Предић 1934. Зидна декорација је веома богата, по угледу на средњовековне манастире, уљаном бојом, 1934-1937. осликао је самоуки сликар Марко Милинов. У крипти капеле сахрањен је и прота Светозар Влашкалић којег су, као што сам писао, мађарски окупатори убили за Бадње вече 1942.

Хроника мошоринског гробља могла би да забележи како су данас у јединој приватној капели, оној у којој су сахрањени чланови породице Мијић - смеће и празне флаше. У хроници би писало и да је много мештана Мошорина погинуло у Галицији 1916, а није их мало страдало ни од Шпанске грознице на крају и непосредно после Великог рата.

Пре две године, у мају 2019. дводневним програмом у Мошорину је обележено 170 година од Битке код Мошорина и Вилова, 300 година од рођења Максима Зорића, руског царског генерала и шајкашког капетана и 800 година самосталности Српске православне цркве.

Део Срба је после укидања војних граница половином 18. века одлучио да се сели у „мајчицу Русију”, и тај покрет је касније надахнуо Милоша Црњанског за чувени роман „Сеобе”. Иселили су се у  данашњу Украјину, и другу домовину назвали Нова Србија и Славеносрбија, а насељима надевали имена места старог краја. Тако и данас постоји украјински Мошорин, село са око 3.500 становника. Било је то 1753. већина становника су били Срби граничари из укинуте Потиско-поморишке границе у Аустрији. Углавном су били из Бачке, из села Мошорина, зато је и понело такав назив. Стари назив места је био Иванковци. Село је имало милитарски статус и припадало Првом хусарском граничарском пуку са седиштем у Новом Миргороду. Комадант тог српског пука био је генерал Иван Хорват. На централном тргу испред општине импозантан споменик са фигурама Козака, Србина и Руса, с натписом „Нема светијих веза од братских” на руском, украјинском и српском језику. У богатом општинском музеју чувају се успомене о досељеним Србима, војничке карте и документа, али и копија слике Паје Јовановића „Сеоба Срба”.

Мошорин се први пут помиње у 16. веку. За време турске власти (16-17. век), село се води као српско насеље. Од 1699. Мошорин се налази под аустријском влашћу, у оквиру хабзбуршке војне границе. До средине 18. века Мошорин је имао милитарски статус, а када је новембра 1750. било изјашњавање нико од месних официра није пристао да пређе у провинцијални статус. Уследило је масовно исељавање Срба граничара. Одселили су се Мошоринци делом у Русију где су засновали ново граничарско насеље са истим именом.

Део њих се преселио у Банат, у Орловат где је парох 1753. постао поп Стефан Станковић из Мошорина. Током 1848. и 1849. године био је део Српске Војводине, а после тога је поново део војне границе, све до 1873. године, када постаје део Бачко-бодрошке жупаније.

У другој половини 19. века број становника у месту расте. Тако по попису 1880. године има Срба највише - 2.200, а других нација је много мање. Мађара има 64, Немаца 44, један Румун, Рутена 3, док је осталих 82. Укупно је у селу 2.394 становника.

Од 1918. село је део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Село су 1941. окупирали мађарски фашисти, а у злогласној рацији на Божић 1942. фашисти су убили 205 људи, од чега 94 мушкарца, 41 жену, 44 деце и 26 старих, по националности - 170 Срба, 34 Рома и једног Мађара. Део тела убијених бачен је у залеђену Тису, а други део закопан у четири масовне гробнице.

Мошорин је ослобођен 1944. и од тада је део нове Социјалистичке Југославије. У селу има пуно лепих кућа из 19. и 20. века, али и много напуштених и срушених.

На изласку из Мошорина који је према последњем попису готово потпуно српско, неко је префарбао име села на мађарском. Занимљиво је да називи села на мађарском стоје нетакнути у Ковољу у којем уопште није било Рације 1942. и у Шајкашу у којој је Рација била десетоструко слабијег интензитета него у Мошорину, Ђурђеву, Жабљу или Чуругу.

Одмах поред табле, на изласку из села према Шајкашу налази се пољана пуна печурака. Они који се разумеју у ову тему кажу да су јестиве.

Роберт Чобан