Архив града: Сукоб кабаничара за очување заната

Први пут се помињу 3. јуна 1749. године када су упутили жалбу Магистрату да трговци у својим дућанима држе и продају кабанице и другу ратарску одећу, коју они треба да шију и продају у својим радњама, на пијаци и вашарима.

Пошто је Магистрат желео да сваки грађанин има прилике за зараду, забранио је трговцима да продају кабанице и сукнена одела, под претњом заплене робе. Попис робе мајстора Стефана Јовановића, из 1801 године, открива шта су кабаничари све шили. Наводи се 160 кабаница од ердељског сукна, 140 сурдома од ердељског и мађарског сукна, 14 кабаница од тоцког (словачког) сукна, 14 великих чакшира, 28 гуњаца (војни огртач) од црног сукна, 28 простих сурдома од црног сукна.

- Кабаничар је био и онај грађанин у Новом Саду или Сремским Карловцима који је носио кабаницу као део ношње и обележје виђенијег грађанског слоја – објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев. – Била је и део народне ношње која се носила преко одеће. Од домаћег сукна највише је израђивана одећа, а за израду пастирских кабаница користило се бело сукно набављано у Румунији које је било пуно, добро уваљано и готово непромочиво и а украшавано везом и тканином у боји. Кабанице нису носили само сељаци, већ и многи грађани, нарочито оне са украсима.

Занатлије су често једни друге доживљавали као конкуренцију, па су упућивали различите захтеве Магистрату и оптужбе на рачун колега.

- Девет новосадских кабаничара је 5. октобра 1758. године упутило притужбу Магистрату против абаџија, занатлија који израђују народну ношњу, затраживши да им нареди да се држе свог „пристајнаго заната и да се у туђ не мешају” – каже Ђурђев. – Објаснили су да су им наносили штету тиме што су шили и одећу која спада у кабаничарски цех, те да им се стане на пут. Жалбу су потписали Срби кабаничари: Јован Мишковић, Цветко Вучић, Петар Коњевић, Никола Живковић, Димитрије Ристић, Јован Цвејић, Тома Максимовић, Петар Димитријевић и Петар Ивковић. Након спроведене истраге и на основу саслушања сведока утврђено је да су се Теодор Стојковић и Јован Недељковић бавили абаџилуком и да су 1754. годне почели шити и кабанице, док су Михајло Ђорђевић и Прока Абаџија то учинили три године касније. Магистрат је првој тројици, под претњом конфисковања робе, забранио кабаничарске послове, а Абаџији је оставио на вољу да бира који ће занат убудуће радити. Касније се није правила разлика између кабаничара и абаџија, те су  једни и други кројили сукно. Сукоб је изглађен и 1765. године кабаничари су са абаџијама добили исте привилегију, те су оба заната напредовала. Уједињени цех abayija и кабаничара 1793. године имао је 35 мајстора, који су држали 17 калфи (помоћни мајстор) и 28 шегрта. Скоро сви су били Срби, страног порекла био је само Илија Кодеоци.

Нису кабаничари дуго мировали. Како појашњава Ђурђев пошто су се кабанице и дороци (врста сукненог огртача) све мање носили, кабаничари су зажелели да имају посебан цех, јер су их католичке анаџије угрожавале. Пред Магистратом су искусни мајстори посведочили да није добро када сродни занати имају заједнички цех, јер онда једни улазе у послове других,  а они који неки занат нису учили, настоје да отму калфе који знају туђи занат, па тиме шкоде другима. Како каже Ђурђев објашњено је да ако се допусти кабаничарима да и кроје чоју биће, речено је, још више свађи око калфи. Уврежено је било мишљење „шта ко зна, онога нека се држи.“ Као епилог раздвајања цехова био је захтев да се кабаничари држе искључиво свој посла и да „не умачу прсте“ у туђ занат – да праве кабанице.

С. Ковач