Arhiv grada: Sukob kabaničara za očuvanje zanata

Prvi put se pominju 3. juna 1749. godine kada su uputili žalbu Magistratu da trgovci u svojim dućanima drže i prodaju kabanice i drugu ratarsku odeću, koju oni treba da šiju i prodaju u svojim radnjama, na pijaci i vašarima.

Pošto je Magistrat želeo da svaki građanin ima prilike za zaradu, zabranio je trgovcima da prodaju kabanice i suknena odela, pod pretnjom zaplene robe. Popis robe majstora Stefana Jovanovića, iz 1801 godine, otkriva šta su kabaničari sve šili. Navodi se 160 kabanica od erdeljskog sukna, 140 surdoma od erdeljskog i mađarskog sukna, 14 kabanica od tockog (slovačkog) sukna, 14 velikih čakšira, 28 gunjaca (vojni ogrtač) od crnog sukna, 28 prostih surdoma od crnog sukna.

- Kabaničar je bio i onaj građanin u Novom Sadu ili Sremskim Karlovcima koji je nosio kabanicu kao deo nošnje i obeležje viđenijeg građanskog sloja – objašnjava direktor Istorijskog arhiva grada Petar Đurđev. – Bila je i deo narodne nošnje koja se nosila preko odeće. Od domaćeg sukna najviše je izrađivana odeća, a za izradu pastirskih kabanica koristilo se belo sukno nabavljano u Rumuniji koje je bilo puno, dobro uvaljano i gotovo nepromočivo i a ukrašavano vezom i tkaninom u boji. Kabanice nisu nosili samo seljaci, već i mnogi građani, naročito one sa ukrasima.

Zanatlije su često jedni druge doživljavali kao konkurenciju, pa su upućivali različite zahteve Magistratu i optužbe na račun kolega.

- Devet novosadskih kabaničara je 5. oktobra 1758. godine uputilo pritužbu Magistratu protiv abadžija, zanatlija koji izrađuju narodnu nošnju, zatraživši da im naredi da se drže svog „pristajnago zanata i da se u tuđ ne mešaju” – kaže Đurđev. – Objasnili su da su im nanosili štetu time što su šili i odeću koja spada u kabaničarski ceh, te da im se stane na put. Žalbu su potpisali Srbi kabaničari: Jovan Mišković, Cvetko Vučić, Petar Konjević, Nikola Živković, Dimitrije Ristić, Jovan Cvejić, Toma Maksimović, Petar Dimitrijević i Petar Ivković. Nakon sprovedene istrage i na osnovu saslušanja svedoka utvrđeno je da su se Teodor Stojković i Jovan Nedeljković bavili abadžilukom i da su 1754. godne počeli šiti i kabanice, dok su Mihajlo Đorđević i Proka Abadžija to učinili tri godine kasnije. Magistrat je prvoj trojici, pod pretnjom konfiskovanja robe, zabranio kabaničarske poslove, a Abadžiji je ostavio na volju da bira koji će zanat ubuduće raditi. Kasnije se nije pravila razlika između kabaničara i abadžija, te su  jedni i drugi krojili sukno. Sukob je izglađen i 1765. godine kabaničari su sa abadžijama dobili iste privilegiju, te su oba zanata napredovala. Ujedinjeni ceh abayija i kabaničara 1793. godine imao je 35 majstora, koji su držali 17 kalfi (pomoćni majstor) i 28 šegrta. Skoro svi su bili Srbi, stranog porekla bio je samo Ilija Kodeoci.

Nisu kabaničari dugo mirovali. Kako pojašnjava Đurđev pošto su se kabanice i doroci (vrsta suknenog ogrtača) sve manje nosili, kabaničari su zaželeli da imaju poseban ceh, jer su ih katoličke anadžije ugrožavale. Pred Magistratom su iskusni majstori posvedočili da nije dobro kada srodni zanati imaju zajednički ceh, jer onda jedni ulaze u poslove drugih,  a oni koji neki zanat nisu učili, nastoje da otmu kalfe koji znaju tuđi zanat, pa time škode drugima. Kako kaže Đurđev objašnjeno je da ako se dopusti kabaničarima da i kroje čoju biće, rečeno je, još više svađi oko kalfi. Uvreženo je bilo mišljenje „šta ko zna, onoga neka se drži.“ Kao epilog razdvajanja cehova bio je zahtev da se kabaničari drže isključivo svoj posla i da „ne umaču prste“ u tuđ zanat – da prave kabanice.

S. Kovač