ОкоТвОко: Емисија за сав нормалан свет
Веома мало је остало емисија за нормалан свет. И даље мислим да је нормаланих много више док фрикови и медиокритети воде телевизијско коло.
Али једна емисија у временима кад је све мирисало на насиље, на агресију, на плутоне таблоидних бљувотина и канонада једна емисија се издвојила. То је емисија ТВ лице као сав нормалан свет у којем смо видели породицу Балашевић. Ту смо сазнали и зашто су неке одлуке донешене у вези очувања Ђолетовог лика и дела. Ту и сазнали за мејл који су чланови породице добили од Панонског морнара и који ће увек бити само њихова тајна. Сетили смо се и тог првог јуна 1979. године, собе 212 у коју су Оља и Ђоле пре неколико година однели климу. И сазнали смо како су настали стихови „док она не слети низ ходник студењака”. Као да смо се вратили у последњих четрдесет година који се више никада неће вратити али ће изгледа Ђоле бити ту увек међу нама. Јер је чаробњак речи.
Сазнали смо од Бебе Балашевић да је Ђоле пророчки послао мејл који ће за јавност остати тајна и да је у њему дао инструкције како да се понашају према његовом ауторском делу и шта их очекују кад њега више не буде ту. Али невероватно је колико је Ђоле опет био видовит као у својим песмама. И како је за дивљење та тврђава коју су као породица успели да направе око себе. И колико год различити Оља, Беба, Јована и Алекса су ретки примери како се може бити супротан од онога шта свет таблоидни и малограђански полусвет тражи, да будете по њиховој мери. И колико је од свог тешког детињства Оливера Савич направила другачији пут за своју породицу и за себе. И то је заиста њена Планета двориште, а ту тврђаву ће тешко срушити. „Имали смо много тешких тренутака али тешки тренуци никада нису имали нас”. И ово је заиста била ексклузивна прича коју је могла да уради само Тања Петернек Алексић. Ништа као добар ТВ интервју не може да покаже ко је каква личност и где може да буде суштина неког проблема о коме јавност толико воли да дебатује на друштвеним мрежама. Нити је ТВ аутор ту да мења свет нити да га васпитава али је ту да га информише. Исто тако је било и са интервјуом који је једино Тања урадила са Оливером Драгојевићем. Једина је успела да дође до њега. А можда је и због тога што она у својим коренима има и сремачког порекла. Али и његово је било право да заувек не одговори на питање зашто неће доћи у Београд. Као гледаоци морамо да се научимо да неке ствари не могу да буду црнобеле и да о неким људима можемо да говоримо и кроз призму њихових уметничких дела а не само о ономе о чему би таблоидна медијска чарсија да нагађа. Неке ствари морају да остану само у кругу породице као што је и тај Балашевићев мејл. Али и у временима када се само извештава ко је кога упуцао и ко је кога оклеветао веома је лековито да гледамо емисије која би требало да гледа сав нормалан свет. Психолози, психијатри имају пуне руке посла јер је пуно људи који су пукли као лајсна рекао је Иван Ивановић док је гостио Нину Бадрић и Владу Георгиева. Нина се осврнула на злобну констатацију оних који су некад волели њену музику, како су јој у време пандемије предлагали да иде да окопава кромпире. С правом се Тања Бањанин једном запитала зашто смо постали тако цинични и зли према нашим уметницима и певачима који су нам донели толике радости? Шта се то десило са нама? Зашто више нисмо као сав нормалан свет. Зашто је и цела Европа полудела? Да ли се то остварује Нострадамусово пророчанство или неки спис од Тарабића?
Ово је година којој треба да видимо леђа. Година у којој смо се у медијима нагледали глупости и да су само нормални они који нису полудели и који нису на седативима. Зато је свако сећање на легенде ментално лековито. Сећање на Мињу, Маринка, Мериму, Милана Гутовића не сме да буде само туга и патетика. Можда су заиста отишли на неко боље место. Јер судећи по вестима и светским и нашим, нама који смо остали овде, добро се не пише. Једино ако не пустите неку песму Ђолета Балашевића. И кад се сетим да сам славио десети рођендан кад су се Оље и Ђоле упознали, првог јуна 1979. године. Само се питам зашто је мојој генерацији припала та кармичка карта да имамо само нормално првих двадест година живота, а да нам остатак прође у ванредном стању и вестима. Ко преживи имаће шансу да напише фантастичну књигу. Ако има шансе да ово лудило било ко ментално и физички преживи.
Александар Филиповић