OkoTvOko: Emisija za sav normalan svet

Ali jedna emisija u vremenima kad je sve mirisalo na nasilje, na agresiju, na plutone tabloidnih bljuvotina i kanonada jedna emisija se izdvojila. To je emisija TV lice kao sav normalan svet u kojem smo videli porodicu Balašević. Tu smo saznali i zašto su neke odluke donešene u vezi očuvanja Đoletovog lika i dela. Tu i saznali za mejl koji su članovi porodice dobili od Panonskog mornara i koji će uvek biti samo njihova tajna. Setili smo se i tog prvog juna 1979. godine, sobe 212 u koju su Olja i Đole pre nekoliko godina odneli klimu. I saznali smo kako su nastali stihovi „dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka”. Kao da smo se vratili u poslednjih četrdeset godina koji se više nikada neće vratiti ali će izgleda Đole biti tu uvek među nama. Jer je čarobnjak reči.

Saznali smo od Bebe Balašević da je Đole proročki poslao mejl koji će za javnost ostati tajna i da je u njemu dao instrukcije kako da se ponašaju prema njegovom autorskom delu i šta ih očekuju kad njega više ne bude tu. Ali neverovatno je koliko je Đole opet bio vidovit kao u svojim pesmama. I kako je za divljenje ta tvrđava koju su kao porodica uspeli da naprave oko sebe. I koliko god različiti Olja, Beba, Jovana i Aleksa su retki primeri kako se može biti suprotan od onoga šta svet tabloidni i malograđanski polusvet traži, da budete po njihovoj meri. I koliko je od svog teškog detinjstva Olivera Savič napravila drugačiji put za svoju porodicu i za sebe. I to je zaista njena Planeta dvorište, a tu tvrđavu će teško srušiti. „Imali smo mnogo teških trenutaka ali teški trenuci nikada nisu imali nas”. I ovo je zaista bila ekskluzivna priča koju je mogla da uradi samo Tanja Peternek Aleksić. Ništa kao dobar TV intervju ne može da pokaže ko je kakva ličnost i gde može da bude suština nekog problema o kome javnost toliko voli da debatuje na društvenim mrežama. Niti je TV autor tu da menja svet niti da ga vaspitava ali je tu da ga informiše. Isto tako je bilo i sa intervjuom koji je jedino Tanja uradila sa Oliverom Dragojevićem. Jedina je uspela da dođe do njega. A možda je i zbog toga što ona u svojim korenima ima i sremačkog porekla. Ali i njegovo je bilo pravo da zauvek ne odgovori na pitanje zašto neće doći u Beograd. Kao gledaoci moramo da se naučimo da neke stvari ne mogu da budu crnobele i da o nekim ljudima možemo da govorimo i kroz prizmu njihovih umetničkih dela a ne samo o onome o čemu bi tabloidna medijska čarsija da nagađa. Neke stvari moraju da ostanu samo u krugu porodice kao što je i taj Balaševićev mejl. Ali i u vremenima kada se samo izveštava ko je koga upucao i ko je koga oklevetao veoma je lekovito da gledamo emisije koja bi trebalo da gleda sav normalan svet. Psiholozi, psihijatri imaju pune ruke posla jer je puno ljudi koji su pukli kao lajsna rekao je Ivan Ivanović dok je gostio Ninu Badrić i Vladu Georgieva. Nina se osvrnula na zlobnu konstataciju onih koji su nekad voleli njenu muziku, kako su joj u vreme pandemije predlagali da ide da okopava krompire. S pravom se Tanja Banjanin jednom zapitala zašto smo postali tako cinični i zli prema našim umetnicima i pevačima koji su nam doneli tolike radosti? Šta se to desilo sa nama? Zašto više nismo kao sav normalan svet. Zašto je i cela Evropa poludela? Da li se to ostvaruje Nostradamusovo proročanstvo ili neki spis od Tarabića?

Ovo je godina kojoj treba da vidimo leđa. Godina u kojoj smo se u medijima nagledali gluposti i da su samo normalni oni koji nisu poludeli i koji nisu na sedativima. Zato je svako sećanje na legende mentalno lekovito. Sećanje na Minju, Marinka, Merimu, Milana Gutovića ne sme da bude samo tuga i patetika. Možda su zaista otišli na neko bolje mesto. Jer sudeći po vestima i svetskim i našim, nama koji smo ostali ovde, dobro se ne piše. Jedino ako ne pustite neku pesmu Đoleta Balaševića. I kad se setim da sam slavio deseti rođendan kad su se Olje i Đole upoznali, prvog juna 1979. godine. Samo se pitam zašto je mojoj generaciji pripala ta karmička karta da imamo samo normalno prvih dvadest godina života, a da nam ostatak prođe u vanrednom stanju i vestima. Ko preživi imaće šansu da napiše fantastičnu knjigu. Ako ima šanse da ovo ludilo bilo ko mentalno i fizički preživi.

Aleksandar Filipović