Нинине мустре: Таленат за лебац
Када сам након средње школе одлучила да упишем енглески језик и књижевност, неки од чланова моје шире фамилије покушали су да ме од тога одговоре, јер је по њиховом мишљењу било паметније да упишем нешто „конкретније“.
На моју опаску да то волим и да имам талента за језике, смејали су се и говорили да је таленат једно, а посао који ће ми „лебац обезбедити“ нешто сасвим друго. Родитељи су ми давали подршку, а то је било најважније, па сам уписала, а на крају и завршила оно што сам желела.
Не познајем никога ко нема барем неки таленат у којем се истиче у односу на друге. Али не успевају сви да тај свој таленат однегују тако да им постане основа за позив којим се баве. Познајем жену која уме да припреми храну божанственог укуса и када ту храну изнесе на сто, очи јој се цакле од радосног узбуђења што ће свој дар да подели са другима. Она би свој таленат могла да уновчи у неком кетерингу или врхунском ресторану, али је цео свој радни век провела у канцеларији, на не баш креативном, али сигурном послу. Знам жену која има несвакидашњи таленат да направи разне украсне предмете, или да сашије шта год вам падне на памет. Када би се осмелила и уместо што ради напоран и неадекватан посао, посветила своје време креативним активностима које је чине срећном, сигурна сам да би се пронашао начин како да лепо живи од онога што воли да ради. Али, познајем и жену која и поред тешких околности и бројних личних проблема, није одустала од свог највећег талента - од шишања и фризирања, нити од свог највећег сна – да једнога дана отвори свој фризерски салон. А онда су се склопиле све коцкице и након деценија маштања, салон је отворен. Одувек је за жену приватника овде било тешко, није ни сада лако, али она на посао иде са широким осмехом, јер воли то што ради, а људи то наравно осећају и радо се њеном таленту препуштају. А знам и човека који је дуго одбијао да наследи породични пекарски посао за који је имао урођени, несвакидашњи дар. Живот га је прво грубо погурао, а онда му жену сличних склоности у наручје убацио, и сада заједно праве јединствена, здрава и тражена пецива и друге укусне ђаконије. Постао је и више од пекара, јер са љубављу развија и коре и посао.
Ако се сетимо шта смо као мали највише волели да радимо, то ће нам помоћи да препознамо који је то таленат у којем можемо највише да уживамо. Када у некој активности уживамо, онда је добро и радимо, јер енергија коју у њу улажемо је чиста, неометана и оснажена нашом радошћу и добром вољом. Ја сам мислила да имам таленат за језике, али је то заправо био таленат за комуникацију, а језик је само један од начина на који се комуникација одвија. У детињству сам често играла улогу учитељице и моја потреба да другима пренесем нека драгоцена знања, заправо је спој те учитељице и комуникације. Зато данас уживам у свему чиме се бавим, и чиме зарађујем свој лебац. А најбоље од свега је што и даље нове могућности откривам и непрестано се развијам, а та је срећа највећа!
Н. Мартиновић
